Zvezda

х>>

БРОЈ 2

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 3 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбршком и неделом

Ц Е Н А: за 1 месец X динар или X крзгна

Претплату примају све поште у Србији и иностранству БРОЈ 10 1ТХ 5 .

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

У редник: Јанко ЈУ1. Јјесе/гиноВић

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма ие примају се Рукопиои не враћају ое.

УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

ЕЗРОХ 10 ГГЕ». Л

(ВИКТОР ИГО) —НЗ&Звмља, худа, сува, еурова, без наде, Где туробни људи мукло, тупо раде, Која преко срца храни децу своју, Гдено кора хлеба кваеи ее у зноју, Где неере-ћ.ни људи тешке дане броје, Приковани за те црне бразде етоје...; Вароши одакле гоне оковане, Милоет, веру и мир, друге поштоване ; Гордоет и код еилних, код бедника евију, Мржње евуда...; а емрт, авет без очију, Ужива у муци, сузи и јауку, На најбоље етавља своју ледну руку; На висини магла; доле повор зала; Стид и Правда давно за новце ее дала; Шума крије вуке ладом брсних грана; "Сапуетињом жарком, етуд поларнихетрана; Океан потрееен изнанадним гневом, Трошне ла"ђе прште под муњиним севомј Копна покривена димом, крвљу блатом, С буктињом у руци, с гавранова јатом, Рат ужаено риче, и по крви гаца; Народ се на народ бесомучно баца; —■ Дан проклететва вечног диже страшну буру Све то чини једна звезда у азуру! Ј^идрија Хбанобић.

Г1РВА ЉУБАВ НОВЕЛА — Пера Одавић —•€&'—- Било је то једног зимњег вечера у стану једног нашег школског друга. Седели смо после вечере у топлој соби, пили пушили и разговарали. Собу је осветљавала само ватра у камину, јер нисмо нарочито хтели да палимо лампу. Оно играње сенака по дуварима и стварима око нас развијало је неку пријатну сензацију у нама, а која је била пријатна

можда и с тога, што нас Је та зимска средина потсећала на оно доба, кад смо децом, опет тако зими, седели у топлој соби, и пре но што ћемо лећи, или баш и пошто смо легли у свој креветац, слушали како нам стара мајка или старе слушкиње причају оне заношљиве приче и бајке о царевој кћери и аждаји, о змајевима, о човечуљцима и џиновима с једним оком —■ па у брзо после тога и заспали, окружени оним ратним, бисерним створењима која је наша детиња машта стварала. На пољу је било мирно. И лупа точкова и корачање мимопролазника по плочњаку, а што је у оној тиишни одјекивало, — све је било ређе и ређе да на послетку овлада тишина коју није више ништа прекидало. Нас четворо седели смо испред камина, гледали како се у ватри пламен игра, с пламенима, како се један претапа у други, како један тиња док се не развије у леп, прво плавичаст, а затим у жућкаст и беличаст пламен, а како опет други почне да изумире и да се бори докле га нестане; слушали смо'оно пуцкање сувог и пиштање влажнога угља и пугитали наретко димове из лула. Могло је бити већ неко доба ноћи, кад се, не знам за што, поведе говор о првим љубавима. Исирва се говорило о другима, а после тога пређосмо на саме нас, и том се приликом тако рећи, исповедисмо, један другоме. Тако један нам рече да се први пут заљубио, кад му је било петнаест година у једну младу слушкињу из суседства; ја им испричах да је моја прва љубав била једна лепа млада госпођа, али много старија од мене, коју сам пратио кад год бих је срео, само да је што дуже гледам; па кад сам на тај начин дознао где станује, скоро свакога дана пролазио сам поред њене куће; па кад год би она, случајно била на прозору и погледала ме, ја бих поруменио и обарао поглед пун неке нејасне чежње. Тада је и мени могло бити тако четрнаест до петнаест година. Кад ја сврших трећи нам, сасвим хладно, рече: како се он још није заљубио, и како уопште не зна штаје то заљубити се. На ту његову страшну изјаву нико му од нас ништа не примети, ма да му је тада било иреко двадесет година. Ми, који смо га добро познавали, поверовасмо му без и једне речи, јер смо га знали као крајње хладног, флегматичног човека.