Zvezda

Број 2

3 В Е 3 Д А

Стр. 13

слатком од рибизла. Оне коштаху марјаш, али беше их и скупљих. Колас беше чувен међу нама због тортица, а међу својим старијим суграђанима са свога путовања у Париз. Када Колас прављаше кур својој Филомени (г-ђа Колас зваше се Филомена; то беше њено ошнте познато име) говораше се: „Филомена и г. Колас". То беше без многог клањања. Она обично сеђаше иза једног прозора, држећи тацну за новпе; отуда нам даваше тортице посуте шећером. Да нас нешто пусти онамо ! ха! па још око десет или четири кад је дућан закрчен. Али увек нас служаше кроз прозор, то беше за њу практичније, а и за нас угодније. Она управо беше трговац а г. Колас надзиратељ. Када дакле Колас курисаше Филомени, обећаваше да ће јој као поклон о венчању, битн путовање до Париза, и то на» баш одмах после венчања, него у своје време, кад се што уштеди. — Ама је ли то истина? питаше Филомена. — Заклињем вам се, одговараше Колас. Само треба дан и ноћ правити тортице па ћу вас водити у Парнз; то је извесно. Она се уда за њега. Не имађаху ништа. Све њихово имање састојало се из ј едне м.алеце и скромне покретности: један кревет, сто и чстири столице, то у соби, а дућану, кбнтору, сто и четири столице. Придодајте томе псћ, оклагију за тесто и неколико различитих калупа, то је све а то није много. Али већ је три месеца како Филомена ^ије на свом прозору јер беше пријатељица све деце варошке. Треба да речем да је она сем тортице продавала и бердинготе. У Лориену беше веома мало људи који, су ишли у Париз. Радије се иђаше у Шандерналор или Пондишери. Имађаше ујака Фонтена који је ишао чак до Кине и за то се ништа није гордио; али да је отишао до Париза, е онда би се те још како кочоперио. Он беше саветодавац целом свету, краљ лакоречитосТи, његове речи нросто гутаху; али кад би причао о Мадапхкару или рту Добре-Наде онда га с муком слушаху. Ко не зна тај рт? Али Париз, то је сасвим друго нешто. Једна кола путоваху из Лориена сваког понедеоника и четвртка у шест часова изјутра. На ручак се стиже у Ван, код Винсена, а завршиваше се управо код Рена, где се стиже сутрадан у јутру. Тамо ваља причекати кола из Сен-Брие. Око десет часова сви се путници нагомилају на брзовозна поштанска кола, друштва Лафит и Гајар, која не путују ноћу. Преноћн се у Лавалу и Алансону; те ко пође у понеделшик, стиже управо у Париз у четвртак око шест часова у вече после трн ноћи и четири дана без премногог умора. Но где ја забасах! Ја вам причам о путовању, које сам извршио 1831 а г. и г-ђа Колас путоваху 1812. Од 183/ до 1812 путовање на поштанским колима грдно се иобољшало. У 1812 години нико и не помишљаше да од Лориена до Рена стигне за дан и ноћ из тог разлога што нико не путоваше ноћу. Кола би се могла изврнути. курјаци би вас могли изуједати, зликовци би вас могли убити и опљачкати. Остајаше се на преноћишту у Вану, Лавалу, Алансону и Манту. То заузимаше осам боговетних дана,

управо два мање него што је данас потребно за одлазак у Америку. А говораше се: — Бретања није тако далеко: из Бреса за десет дана си у Паризу. Колас мозгаше о овом путовању из једног. места у друго : грађаше предрачун : осам дана за одлазак, осам да се тамо остане, осам за повратак; управо двадесет и четири дана, а у ствари двадесет и шест за Бретањско племе, из кога су Колас и његова жена, јер ту долазе и две недеље за време којих треба се зауставити и посећивати јутрења и вечерња. Цене беху веома скупе : за одлазак у Ван, на најјефтинијем месту поштанских кола један мањи талир (3 динара) од лица ; за одлазак из Вана у Рен један талир од шест фуната, и од Рена до Париза двадесет и четири фунте. Свега, за њих двоје одлазак и повратак сто тридесет и две фунте, не рачунајући напојницу поштанским момцима и кондуктеру. Наша два будућа исиитиваоца размишљаше и о трошку у крчмама за време пута па онда у Паризу. За пут, јер они сав трошак у прсте знадијаху, тридесет марјаша од лица за један оброк, до Вана закључно: шест фуната за дан. И осем тога преноћиште. Путници који спавају у општој соби имају кревет бесплатно; али муж и жена када путују з.аједно морају имати засебну собу: то су два франка. Овај скуп трошкова представљаше грдну суму од осам франака на дан, а десет франака почев од Рена. У оно време десет франака беху као данас тридесет. Обавештења о трошку у Паризу беху за њих непојмљива. Г. Керизуе, капетан на лађи и шеф батаљона у линији, одседаше у хотелу Амироте и трошаше четрнаест ливара и десет марјаша на дан ; да драга моја! али отап Дорван, други господар барутане који га праћаше у његову путовању, нађе начина да троши само три ливре и десет марјаша. Немогуће је јевтиније проћи, то је последња граница. — Сви ови трошкови нагомилани за време од двадесет и четири дана, а за тим и вероватно умањавање прихода у Денселу ужасавало их је, али им ипак не уништаваше одважност. Године су пролазиле а њихова је намера свестрано сазревала. У вароши већ им се смејаху. Говораху Филомени пролазећи испод прозора: — Где сте? А она увек доброћудно одговараше: — У Манту; приближавамо се. А доцније: — Похода је свршена: сад се враћамо. Они се врло брзо изјаснише да би могли један од она два оброка у крчми изоставити једући сира и хлеба. — Али ти Филомена, ти ћеш ио обичају пити белу каву. — Нигда у животу: збијаш ли шалу? Г. Колас имађаше једне кочије врло згодне и добро очуване, на којима иђаше у Енебон, о заветини; у Кемперле па чак и у Кемпе или Ван у вашарске дане, ради продавања својих тортица и других посластица. Овај екипаж је вукао један коњ, који се. зваше Колет а кога он јако вољаше. Дође му та мисао да неће бити скупље отићи у Париз на својим колима. — Имаћемо онда да плаћамо само трошак у крчмама.