Zvezda

3 В Е

3 Д А

Број 4

То беху људи већином врло мирни: чиновници, рентијери и трговци. Неки — понајстарији и верни већ десет година гледају како се касирка развија, будимо слободни — како се помало отромљава иза свога контоара. Беху се већ навикли на тај топли глас, тај контра алт, којим г-ђипа Олимпија издаваше заповести келнерима: „Јозефе, чашу пива за сто..." „Хиполите, обиђи терасу." Него, у погледу све те господе ка лепој касирци покорност дражесноме полу поступно прелажаше у поштовање. Јер се три господара усрећише у штацијоном хотелу уз драгоцено суделовање г-ђице Олимпије, која имаде судбу Метерникову, министра под владама трију владалаца. И срећни се хотелијери сви најласкавије изражаваху о њој пред својим клијентима: „То је часна девојка.... и добра газдарица.« II она је тако владала, а свако јој се дивио и поштовао је. У њеној личности беше нечег од краљице и идола. Каткада би се какав свагдашњи гост приближио контоару, на њ би се налактио и учтиво говорио што шта лепој касирци. Но, из поштовања увек би некако нејасно говорио. „Како су дуги дани", „како је хладан ваздух" беху фразе, на које г-ђица Олимпија одговараше понајобичније са неколико оштрих и њој својствених речи. Морамо признати, да она готово застрашаваше. Ниједан се клијенат никада не би усудио, да окуша срећу и каже што непристојно пред таквом непомичном лепотом. Јер је никада нико није видео изван њене катедре. Као јунакиња забавне приче Шаветове, она би могла имати и дрвене ноге, а да у то нико и не посумња. И.сви играчи маниј-а сложише се у мишљењу, да г-ђица Олимпија заиста личи на Марију Антоанету, да има савијен нос као и та несрећна краљица, доњу усну аустријску а држање главе аристократско. Но то се мишљење датира.... Колико година беше сада касирци? Тридесет и две, а рецимо и тридесет и пет. Лице јој се мало отпустило. Ништа тако не производи пуноћу као некретање. Ако би јој хтели наћи сличну личност краљевскога рода, но, то би био Лудвик XIV, кога би се она сетила по иодбратку и профилу бурбонском. А што се тиче тога, да ли она имађаше једно срце, може се слободно рећи да је једно, јер се ни с ким пије занимало. Она заиста имађаше једно срце иод корзетом страшно притешњено; она имађаше срце врло нежно и врло осетљиво, та сирота девојка. И једног лепог дана — и сувише касно — то срце поче куцати живље. Тај који је произвео тај куцањ њена срца — ма да није о томе ни сањао -— долажаше свако вече око осам часова у штацијони хотел. То беше један бледи младић од двадесет и две до и три године, сиротињски и чисто одевен, са кожном кесом испод руке, са танким огртачем усред зиме и шеширом суре боје, који већ више лета носаше, а који са пуно грацијознозности подизаше при пролазу крај контоара. Он би увек седао у најмирнији кутић, тражио би одмах каву, перо и мастило; отворио кожну кесу, и из ње извадио књиге и хартију.

'Гако би седео до поноћи за истим столом, не д?:» жући никако главе, и непрестано би читао и писао. Јасно је, да је тај огорчени раденик проводио вече у хотелу поглавито због штедње. Да је проводио вече код куће, он би сигурно морао више трошити: у котелу д& само 50 сантима за оно што попије и 4 суа онако келнеру. Тешко мени, кад би ми сви гости овакви били као овај , мрмл^аше газда неповољно после осам дана, палећи цигару крај ува једнога играча домина и показујући му у игрању. Али лепа касирка није делила негодовање газдино, већ у пркос навипи својој, да увек спокојна буде, она сваки час окреташе своје крупне лепе јунонске очи ка новом госту, гледећи га с изразом пуним бриге. Она дознаде од келнера историју овог скромног и ћутљивог младића. Он беше самац и сиромах, становао је у једној оближњој кући са свим горе на првом спрату, одакле је као са неба силазио, знало се, да је ишао сваки дан у Ботаничку Башту и присуствовао научним предавањима, јер се спремао за један врло тежак испит. Али. специјалност изучавања .његовог остаде увек нејасна за г-ђицу Олимпију, јер је мислила, да он само испитује слонове и лептирове. А што јој највише срце дираше беше кураж студентова, који је да би зарадио себи хлеба док не добије диплому посвећивао цело своје вече — ту поред каве — незахвалном и рђаво плаћеном послу, превођењу са енглескога језика. И срне њено, часно и поштено срце, које је у њеним грудима тако лепо куцало, осети, и ако о томе она није водила рачуна нити признавала самој себи, као неку потајну нежност према овом бледом плавооком младићу, који је њу, при пролазу крај контоара, тако пријатно поздрављао. Она се дивила његовој вредноћи и жалила је што је он сиромах и усамљен. Док је он седео у хотелу с носом у књизи, сиротој девојци време изгледаше мање дуго, а њени мирни и махинални послови мање монотони. То што ова лепа исполинка осећаше иза шећерних пирамида и тоболаца с кашичицама беше мало нејасно, али ипак врло пријатно. Она је сањала, али њени снови не имађаху ничег страсног и романтичног. Она је врло добро знала, да је све одваја од онога који је тако близу ње. Подићи се са своје фотеље, напустити своје узвишено место, прићи госту и ословити га, то беше г-ђици Олимпији тако исто немогуће, као и каквој ",арици што је немогуће да сиђе са свога престола онога дана, када јој долазе вазали целивати руку у знак покорности, и да изда унапред пред целим двором плату каквом кадету из своје гарде. Сем тога г-ђица Олимпија не беше ни луда ни глупа. Напротив она је била доста разумна и скромна. Васпитана ио најбол^им моралним принципима, она је о љубави мислила тек после свршеног малог посла у општини и парохијалној цркви. Она није замишљала, да се један млади студент пун учености и будућности може заљубити из добре намере у једну тридесетогодишњу госпођицу, која је тако пуна, а за своје животне потребе има само осредњу и најамничку службу. ПТ та