Zvezda

Број 5

3 В Е

3 Д А

Стр. 37

— МеМопе! зачу се глас кондуктеров, кад се влак заустави на једној станици. — Ах, то ли је знаменита Ментана? узвикну Глафира Семјоновна. — То ли је тај знаменити град, куда воде јектичаве? Само им ни овде није бог зна каква поправка. Ах, какав је изглед! Лимуни... Гле, цео врт од лимунова дрвећа! Гле, Никола Иванићу! — Е, сад ми је до лимунова! Пљујем ја њих! — А како би се и могли овде поправити јектичавци, кад им је под носем Монте-Карло са својим рулетом, додаје Коњурин. ■— Оду јадници на рулет, тамо их прочешу господа крупје, и — онда ираво у гробље Оним отимањем новца, они су кадри и на здрава човека јектику нагнати. — Не вреди то помињати, Иване Кондратијевићу! Што помињете ту игру? примети Глафира Семјоновна. — Нисмо ли већ уговорили, да не помињемо ни игру, ни Монте-Карло? Локомотива писну и опет јурну напред. Опет настадоше безбројни тунели. Ваздух у вагонима постаде непријатан, влажан и загушљив. Тек на неколико тренутака воз искочи из тунела, топло, пролетње сунце обасја га, и он с нова улети у мрак. Ево дугога тунела Ментонскога, ево краткога тунела Роше-Руж, ево нешто већега тунела Догаискога, па Муртолскога, па — Мариа, и најпосле — највећега тунела пред Вентимиљом. — Та, хоће ли доћи краја овим проклетим јазбинама! викну Коњурин, изгубивши стрпљење. — Ово се све иде испод земље. — А ти си мислио, да се из оне карташке јазбине лако излази на свет Божји? Не, богме. Него овако, као кроз вечну таму... одговори Николај Ивановић. Али, опет засија сунце. — УтШшПе! Сћап^ег 1еа уоИмгеб! (Вентимиља! Мењајте вагоне!) викаху кондуктери. — Вентемиља! Ваља прелазити у друге вагоне говораше Глафира Семјоновна. — То смо већ стигли на талијанску границу. Овде је царинара... Прегледаће нам ствари. Никола Иванићу, молим те, стрпај себи у џеп овај савијутак чипака, што сам купила у Паризу, јер ако виде у ручном пртљагу, наилатиће нам царину. — Нећу. Ти не заслужујеш то. — Па лепо, ти ћеш царину за њих платити. — Ни копејке не дам. Нека ти одузму те чипке. — О, како си сладак ! За своје новце, аради мене, узео си их у Паризу. Платио си 500 франака. Па зашто да пропадну? — Пљујем ја на то. Био сам луд што сам такој жени и то куповао. — Дајте то овамо! Ја ћу стрпати у џеп од капута изнутра, понуди своје услуге Коњурин, и Глафира му пружи клупче чипака. У купе се стадоше завлачити носачи у плавим блузама. И они понудише своје услуге. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОЗОРИШНГА. ХРОНИКА Наставак о глумцима. — Стеријино вече. Ннје вајде ваља продужити о глумцима, ма да ми је ова последња хроника одузела сваку вољу. Зато Глумице су размажене и јако их дира: кад им се не прилепљује гомила свакојаких епитета „дивна" „ненадмашна", „божанствена", који немају апсолутно никакве везе са њиховим персонама. Старао сам се да што искренији и што праведнији будем, држећи да ће то прво у публици у неколико исправити погрешно мишљење ; а друго, да ће то можда бити корисно и глумцима, кад им се искрено каже: какав утисак праве на публику. Али у залуд моје напрезање, кад глумице чак ни читати не знају. Ја сам рекао да је Нигринова таленат првог реда, наравно за извесну струку; да'су је преоптеретили улогама те не може да се покаже у свој својој вредности; да су је гурнули у струку која, поред тога што је најтежа, још је и најраспрострањенија у репертоару, те је врло тешко савладати, нарочито кад глумица није >створена зању; да има дивну главу; да је на месту прве глумице.... и т. д. Она од свега тога није ништа запазила до тб, да сам ја рекао : како има велике ноге. Па се због тога убила плкчући! Шта сад могу да радим? Зар она то није видела пре но што сам јој ја казао ? Или је ваљада очекивала да их ја не приметим? Или чак можда и да јој их смањим?! У осталом то није никакав „малер" нити се има рашта сузе прољевати! него то само упућ}?је: да не треба представљати оне особе које обично у животу имају мање (тражим синоним за „ноге" па не могу да нађем зато остављам исту реч) Ја сам неутешан за онај бисер, што се просуо, али нек се она утеши : ово ће се моје шкрабање одмах заборавити а она ће још дуго остати лепа, и ништа њеном таленту неће шкодити оно што сам ја рекао. За „наивну" струку имамо три глумице. То би био већ „луксуз" кад не би биле све три добре. Г-ђа Гавриловићка, и ако са једним гласом не баш бинским, носи доста добро улоге несташних и размажених девојчица. У г-ђа Милојевићке је глас необично пријатан и мио; њена је игра дирљива и ^армонична, и она би била данас јамачно једна веома јака глумица да није напуштала позорницу и потуцала се после које где по путујућим друштвима. Не умем да вам кажем колико ми задовољства причињава кад видим да нека глул.ица накаља чим напусти позорницу. Кад је ко пошао тим путем а има за то способности нека ту и остане, и нек не тражи преко хлеба погаче. До сада су се, три ваљане глумице полакомиле на удају ван позоришта и све су три грдно пострадале. Талија је освећена. Трећа је Г-ђица Миљковићева. Можда ће многи наћи да је моје мишљење претерано али сам се ја навикао исказивати га, баш кад може и као такво изгледати. Моје је, дакле, мишљење да је ова млада девојка најбоље што од женских имамо. Она је још и врло млада и врло слаба, и врло неразвијена (многи налазе чак и да није лепа) и врло неука, али оваква каква је, она је и врло пријатна и врло природна и чини ми се