Zvezda

Стр. 70

3 В Е

3 Д А

Број 9

Мени се хтело да праведним гневом скинем са себе кривиду, која ми се набацивала за смрт несрећног болесника, иа ипак, које по погледима, које према примедбама већине присутних, био сам уверен да моја реч неће имати никакве вредности противу овог сметеног незналице и, шта сам могао боље учинити него ћутећи отићи. Кад год ми је дошло на згоду, ја сам причао о томе догађају и говорио како је у ствари било, и доказивао правилност мога рада. Лек за поткрепљење био је врло потребан, е да би изазвао готово угашену животну енергију; објашњавао сам и тврдио, да је права лудост пуштати крв човеку коме је' већ толика крв истекла. Али слушаоци су само климали главом и додавали, да је доктор Карфер искусан хирург и да би добро учинио да се од њега „поучим којечему". Мој глас, као доктора, и раније није стајао бозна како, али сад се сасвим поколебао. Био сам готово изгубио сваку наду на поправљање мога положаја и, већ сам помишљао: не би ли боље било да одустанем од борбе и да оставим судбини популарност старога Карфера, кад једне вечери, мене позове један господин, који је скрхао ногу. Овај је господин био уважен човек, средњих година, бећар, који је од скора' почео бацати погледе на једну богату госпођу, једних година с њим. Желећи да у ходу ускочи у каруце, он се сплете, паде, и по несрећи падне испод точка, који му раздроби ногу готово до колена. Њега на носилима однесу кући и пошљу на све стране, као што обично бива у оваким случајевима, да зову лекаре, па, овом приликом и Карфера и мене. Обојица смо дошли некако у једно време. — Страшан прелом колена и мишића, — рече он и ухвати својом грубом шаком изломљену ногу, коју је дрмајући пипао испод покривача. — Треба одмах ампутирати целу ногу, — додаде и отвори свој јанџик са инструментима. — Није ми потребна ваша помоћ, рече пацијент, са необичном енергијом према његовом стању. — Ја желим поверити се доктору Турнекету. Сви се счуђењем погледаше, а лице старога Карфера изгледаше мрачно као облак с градом. — Нека би се ваша крв окренула противу вас, запишта он претећи и, узев своје инструменте оде, јако залупивши вратима. — Ја бих желео на само остати с доктором, рече болесник присутнима, кад је Карфер изишао. Кад ми будете требали позваћу вас. — Али ви, сигурно, нећете тиме да кажете, како сте ампутирали ногу без туђе помоћи? питао је, нреко стола, мали окретни доктор. — О, за цело не. Као што знате, паћеник је намеран био оженити се богатом госпођом, и као претенденту, чинило му се, да је боље имати обадве ноге него једну, и зато смо се решили не вршити ампутацију, на шта сам и пристао. Сутрадан срео сам на улици старог Карфера. Као обично он се увек намршти кад ме сретне и прође мимо мене, а сад застаде. — Како је вашем паЦијенту? запита ме са надмено презривим осмехом.

— Славно, одговорих ја. — То је, чини ми се, прва ваша ампутација? — Није ни прва ни последња, — рекох ја. У опште нисам му ногу ампутирао. — А нога је била сасвим размрскана! — Јесте. — И ви је опет нисте ампутирали? — Нисам. — И не мислите то учинити? ■— Да богме да нећу. — Онда ћете добро учинити, ако му за раније поручите гроб. — Ја мислим да је гробар сад заузет копањем гроба за вашу последњу жртву, — рекох му и похитам даље, не додав више ни речи. У току целе недеље, болесник није виђао никог сем мене и момка, који му је доносио јело. У шестој недељи ја сам склонио скрхану парчад, а после једног дана срећни пацијенат већ је могао ходати тако добро као и пре. Моје су име спомињали на свима раскрсницама. Па и сам Карфер није ништа могао пронаћи за исмевање, јер је сам свуда причао о опасном прелому ноге и предсказивао скору смрт пацијентову. Мој труд изазвао је најлепша надања и сви пацијенти Карферови, гомилама су јурили к мени тако, да је стари доктор гунђајући морао напустити практику. — Прелом је, дакле, заиста био тежак, као што рекосте у почетку, запита опет мали живахни доктор који је седио према њему. — Ни најмање. — И последица тога није било ни најмање храмање? — Не више него пре; заиста је у почетку био мали недостатак, који је, ипак, затим био сасвим уклоњен. — Чудновато, повиче мали доктор. — Ни мало није чудно. Сва је тајна била у томе, што је сломијена нога била од дрвета и ми смо је заменили новом и бољом.

ИСТОЧЊАЧИА ШУДРОСТ прикупио Егмон Аладин «•Слаб човек, који је на опрези од моћнога непријатеља, ближи је своме спасу, него моћан, који свога слабог противника потцењује. Презрен непријатељ је често опасан, као што се нежан зелени изданак на грани често развије у чврст, шиљаст трн. ❖ Пророк вели: Завист прождере сва добра дела, као што ватра поништи дрво. ❖ Како мора да је велика несрећа некога човека, кад види да га сажаљевајз^ и његови завидљивци! * Неће пропасти човек, који познаје своју снагу. *