Zvezda

Број 11

3 В Е 3 Д А

лепо осветљаваше кроз разорени кров лепу, плаву херцогову главу. Жан Виктор, још дубоко потре*сен добротом својега пријатеља, посматраше овога с наивним чуђењем, кад на врата уђе подофицир и позва пет војника, да иду у извидницу. Међу овом петорицом биоје и Хардимон, али он се не пробуди при помену његовога имена. „Хардимоне! Устај!" понови подофицир. „Ако хоћете да допустите, господине капларе, рече Ждн Виктор, и диже се, „ја ћу ићи место њега — он спава тако лепо — а мој је пријатељ". „Мени је све једно". Петорицаљуди оставише кућу; остали заспаше опет. Али већ после пола сата, чу се са свим у близини пуцањ. У тренутку беху војници на ногама; они оставише кућу и пођоше предосторожно напред, држећи пушке у рукама, спремне за пуцање, и гледаху по дугачком сеоском, месецом осветљеном, друму. „А колико је сати?" упита херцог. „Требало је ноћас да идем у извидницу." Неко одговори: „Жан Виктор је отишао место вас." У том тренутку спазише они једнога војника на друму, који је ишао њима у сусрет. „Шта је?" запиташе га, кад је, као без душе, стигао. „Пруси су напали... морали смо се повући у шанчеве." „А наши другови?" „Они су дошли... само сиромах Жан Виктор..." „Шта је с њим?" повика херцог. „Једна му је кугла просвирала кроз главу. Он је цао на месту мртав, а није ни гласа пустио!" * * * Прошле зиме, око два сата у јутру, изашао је из клуба херцог Хардимон с грофом Солнеом; он је изгубио неколико стотина лујдора и добио малу главобољу. „Ако вам је по вољи, Андре", рече он своме пратиоцу, „да одемо кући пешке, јер ми је потребно свежа ваздуха." „Како вам је по вољи", одговори гроф, „али то је врло рђав мелем." Они пустише кола, дигоше своје крагне и пођоше На једанпут се откотрља пред њима неки мали предмет, који је херцог ћушнуо врхом своје ципеле. То је била повелика кора хлеба, сва умрљана од блата. Тада виде гроф Солне, на своје велико изненађење, како је херцог брижљиво подигао хлеб, убрисао га својом марамом, на којој је била извезена његова круна, и метнуо на једну клупу на томе булевару, и то тако, да светлост лампе пада баш на хлеб. „Шта ви то чините ?" упита гроф, и гласно се насмеја. „Да нисте полудели?" „То чиним из успомене на једнога човека, који је умро за мене", одговори херцог гласом, који је прилично дрхтао.... „Не смејте се, драги мој, иначе ћемо се посвађати!« И ј). Тјакић.

позоришн^ Париска „Корњача" од Леона Гандиноа на српској позорници* Још се нисмо опоравили од „Три бекрије" а већ нам је из Париза домилела „Корњача" и то још у ово ладно, тешко доба. Зацело је сирота морала да се потруди до нас, ради потпуности у позоришној менажерији. Имали смо „Зеца", „Миша", „Пврчка" па је право да имамо и једнога оклопника, за кога се још у народу прича, да уме да нађе чудотворну травку пред којом се свака врата отварају, као пред оним „Сезаме, отвори се итд.". Код нас је до недавно корњача у литератури била позната само кроз „Косћћисћ"-е, и на{ие су се старе српске домаћице с гађењем од ње окретале и кувале и даље класичну нашу киселу чорбу. Па зато не замерите ни сад Српкињи једној, ако за часак остави огњиште и варјачу, да за мало пером погони за „Корњачом". ■Не замерите ми, о ви сени старих Српкиња, што сам у суботу 16 јануара отишла у наше Народно Позориште! Ко би се могао надати, да ће после „баба Станине"** клетве и очајавања, наш српски образ бити упрљан овим „последњим, интересантним париским комадом" — на који су нас све новине позвале. Ај, што нисмо знали пре, да мимо Вуков рјечник , речи рекламе ваља преводити локалним значењем. Да сам знала, да се „интересантан" у овој прилици може заменити „шареним", и да оно „последњи" не значи последњи по реду, већ по нечем другом — е онда зацело ни ја, ни многе друге не би оне вечери изложиле себе да им стотину очију ирате на лицу утиске непријатности. Пре бисмо се решиле да поједемо не само жабљи већ и корњачји батак, па макар нам рекли да смо просте и застареле. А може бити и да смо, јер верујемо у предање и стидку, (Оаисиг сагоЈа), и верујемо да су га нови духови пресадили у лончић и ставили на будоарску клупицу да му и оно мало црвенила ишчезне. Зато ћемо други пут, пре него што одемо на премијеру — потражити оригинал дотичног позор. комада, да не бисмо с бине у место душевне ране, стекли душевне ране. Незгода је само, што ћемо морати увек слати кога по књигу, јер, ваистину, оригинале понеких позоришних превода, не смете отворено заискати од књижара, ако не привесите образ густом копреном. Нећемо да се градимо пуританкама. По себи се разуме, да нашем данашњем женскињу, баш према новим максимама педагошким, није незнано „на чем жито, на чем трава расте" — али ипак нема нико права, да нас реклама:,:а лажним домами у Српско Народно Позориште, и да нас тамо обаспе онаким скаредностима.. Госпођо, господине, (како ли се зовеш?) позоришна Управо, кад се преставља „Корњача", скините бар оно

* Радо дајемо места овоме приказу „Корњаче" у нашем листи, једно да се потврди мишљеље нашег 5рес(а(ога, а друго да се чује шта и наш образовани женски свет мисли о овој новој најезди француској, којој тако радо брижна Управа нашег Позоршдта подлеже. Уредништво. *'* Стеријин Београд некад и сад. Уред.