Zvezda

Стр. 106

3 В Е

3 Д А

Број 14

и безброј канделабри по зидовима, — изгледала је величанствено. Била је дупке пуна. Само чујеш један оншти жагор од разговора и смеха; ваздух је ис.пуњен разним мирисима; по неки пут чује се виолина или кларинет: то музиканти на хоровима штимују своје инструменте; хорови начичкани главама. То су они што неће да играју, него дошли само да посматрају; ту седе и мајке, одатле им је најзгодније оштрим оком пратити сваки покрет својих кћери. Шаренило као у калејдоскопу! Стотинама лица, милион боја, хиљаду мода, милион фризура! . . . Једва сам доспео да се поклоним и бацим по коју кратку безначајну реченицу познаницима и познаницама. »Добро вече...." »Ах и ви сте дошли«!... »Како сте«?... »Благодарим«... „Молим, молим« »Гле ево и нашег играча, надам се један валс. — »0, сматраћу ~за част, госпођице.« »Здраво, пријатељу! рече ми мој друг Никола. »Здраво« одговорих и пођосмо. Не потраја дуго а почеше се разлегати, испрва лакше, а после све јаче и јаче, дивни звуци једног Штраусовог валса; сала се у један мах очисти. Ено иредседник касине са најстаријом дамом поче, ено и други пар, тамо трећи, четврти.... једном речју: бал је отпочео. Молим вас, посматрајте за тренутак изразе лица код каваљера и дама. Први махом »густирају« с којом ће играти; даме очекују. Код неких гиспођица ви читате у очима сигурност да она неће остати без каваљера; код неких т. з. »крал 3 ица бала" видите известан понос, и то да она неће са сваким да игра; код већине, пак, видите жудњу да игра па ма с ким било; има их и тако несрећних да целог вечера не играју. Молим вас, погледајте једну од тих, ено један каваљер иде у правцу њеном; погледајте само њено лице. Како га усрдно чека! Како га молећи гледа! Чак се нехотично истакла мало напред, просто се спремила, само да метне своју руку на његово раме. Ево га приближио се; на њеном лицу и етрах и радост... сад ће... Али је он погледа равнодушно и приђе њеној другарици. Јадница! Тако целог вечера. Ако ли јој, пак, приђеге, колико радости на њеном лицу!! Колико неизмерне благодарности у њеном покрету. — Море, ти канда си дошао да студираш а не да играш; који тије ђаво вечерас?... Е, ја одох, гледај моју Олгу како ме жељно очекује, рече мој друг и оде. Зацело, чудна ствар, пошао сам весео, радостан, у мислима већ сам био све удесио: с којом ћу да играм и шта ћу да играм — а сад? — Сад од једаред нестаде расположења, нестаде радости, него ме обузеше неки чудновати осећаји. У овом мору радости и весеља осетих ужасну самоћу и неку непојамну тугу. Ова радосна лица, што тако радосно ћеретају, што се тако весело смеју, музика и општа гунгула само су ме дражили. ^Одједном осетих потребу за срцем, које би за ме ку-

цало, коме би се могао изјадати, с којим би могао делити и тугу и радост. Из тих мисли и осећаја тргоше ме речи мога друга: — ТТТта ти је, море? Што си тако сетан? Ах, да знаш како сам ја срећан! Замисли, Олга ми обећала кадрил и котиљон! Погледај какојемила! Збиља, у мал не заборавих, она жели с тобом да игра валс, хајд иди! И повуче ме. Приђох к њојзи, руковасмо се. — Шта је с вама, г. Владо. Посматрала сам вас, изгледате као какав немачки философ, а то су најдосаднији људи на свету. — Благодарим, рекох ја. — Зар није тако! Дошао човек да се весели, да проведе пријатно време, а овамо укочио се као кии. А, а! погађам, хоћете да се правите интересантни. Не, не.. настави затим, ви сте заљубљени. — На жалост, нисам тако срећан као ви. Мој друг Никола проби ми уши причајући о вама... Она ггоцрвене и обори очи. — Знате, боље да играмо, рекох ја желећи да прекинем наш разговор, молим вас. Она метну руку и ми се кренусмо. Олга игра изванредно лако и грациозно, играти с њом то је право задовољство и уживање; иначе она је врло мила илавојка са руменим пуначким обрашчићима, пуна живахности и ириродне веселости. То су њене чари којима увек задобија каваљере, а које су мога добросрдачног Николу начиниле њеним робом. Као ћерка нашег команданта, она је била свагда у нашем (официрском) друштву. Ја сам волео с њом да говорим, ми смо били некако поверљиви једно према другом; између нас је постојало нешто као дружба, ако у опште може бити дружбе између младића и девојке. Разговор с њом и играње прилично су ме раздрагали, само сам осећао да је тамо, на дну срца, од моје сете остао још као некакав талог. Забава је била све у већем и већем јеку, свршио се већ и први кадрил, расгголожење је расло; на све стране се чује говор и смех; неки седе, други шетају. Све је то задовољно, весело и уморно, лепезе раде на све стране; у сали се осећа прилична запара, а мајке седећи у дубоким каднфеним фотељама, тешко дишу и бришу са свога брижног чела крупне капље зноја, гледећи и уживајући у својим ћеркама, и увек су готове да притрче у помоћ свом драгом детету. А дете, као дете, гледа да је увек што даље од мајке. Нешто од умора, а нешто богме и од нерасположења, ја сам стојао у једном ћошку сале и равнодушно посматрао мимопролазеће парове, кад опазих једну госпођицу у друштву са две другарице, али не с лица, јер је ишла у супротном правцу. Видео сам само њену елегантну фигуру, њен витак струк, њену роза хаљину. У један мах осетим, како ме нешто вуче к њој, како ме нешто текну у срце, као да је кроза ме прошла електрична струја. Потпуно очаран њеном појавом ја полетим