Zvezda

Број 14

Само виде како се нија перо на госпином шеширу, виде сјајан цилиндер и кола заврнуше за први угао улични... А он стоји ту на сред улице гледајући за колима.... Од једном осети хладни новац између прстију. Дали су му новац као каквом просјаку... Лагано склизну новац из руку и откотрља се на калдрму. Долазе нека огромна теретна кола препуна цигљама, и он мораде да се склони. И пође даље. Већ се смрачило. Небо се намрштило, и одозго поче да пада бело, нежно паперје; и све веће и више и све живље поче да пада. Наступа ноћ, а вејавица све већа. И он пође да лута по мраку. Тако дође до „под липе" осветљене електричном светлошћу. Кола јуре једна за другима, људи гомилама врве, ма да снег непрестано пада. Једна кола баш поред њега прођоше, он их познаде јер их је једном видео. Стаде да се гура кроз гомилу, јер кола иду полако... Он може да види кроз прозоре на колима — само један летимичан поглед — и познао је госпу и господина поред ње. Кола, која се мало зауставише, пођоше даље. А Хенрику се стегли удови. Он ју је видео. И ватрена жеља га обузе: мораје видети — мора с њом говорити. Удари у трк за њима. Један жандар погледа за њим. На тротоару застадоше неколицина гледајући га; снег пада у врло густом прамењу. У опасности је да га точак не закачи. Далеко испред себе гледа кола за којима трчи, а она све више одмичу. Напиње сву снагу да их стигне и не гледећи на оно што се око њега збива. И све је ближе. Још мало па да их стигне — тада се прући по клизавој калдрми. Хоће напред — напред па онда се опет сруши. — Хеј! довикује му неки кочијаш с кола грчевито стежући узде, да скрене поред њега, да га не би згазио. Тако оста лежећи неко време. Један жандар хита да му помогне при подизању. — Ах, ништа, пијаница!... И гомила пролази даље. Жандар виде да младић није пијан. — Сељак, кога је велика варош збунила. Пита га куда ће. Младић са зебњом помиње своје село. Где је то? — Ах да, то је ка Ландебергу — е то мора к Александер плацу. Наслони се на једну голу црну липу да се одмори. Боле га колена. Прљав је, на рукама му се залепило снежно блато. Па онда пође даље поред липа право, не могући ни нашта да мисли. Пред опером се заустави за један тренутак и гле-

Стр. 111

даше како екипажи пролазе, послужитељи отварају вратнице и у дебелим огртачима увијене госпе излазе из кола — госпе, које исто тако изгледају као и она, која треба да му је мајка. Може бити и она је овде у овој великој кући. Али шта ће, шта хоће он од ње, шта би хтео он од ње, кад га она више не познаје, код поред њега пролази и не погледавши га. Пође даље преко моста, па поред двора, поред општине право на Александ^р плац. Ту улице све празније. Лампе све даље стоје једна од друге. Око њега је све мрачније. Вејавица све слабија и још мало па са свим да престане. Око њега све пусто и празно. Ни једна кућа више, већ само широк друм покривен снегом, који води тамо у мрак, у ноћ; а из даљине дрхте осамљени пламичци из фењера. Он гаца преко мекана снега који тек што је пао. У коленима ужасни болови а сав малаксао од глади и напора; од умора и жалости сруши се, на један камен што лежаше крај друма. Погледа назад пут одакле је дошао... тамо... далеко, далако иза њега лежи варош... Може да се позна по црвеној светлости што се преко ноћног неба крваво шири као ватрена магла. Око њега мртва тишина. — Ни једног гласка, никаква узвика... Само се камење миче под његовим ногама кад се макне. И он блене у ту чудну крваву пару која га испуњава ужасом. Оданде цолази... тамо је жудео нешто да види... само шта?... шта? Шта га је одвукло; шта га је гонило у ову огромну варош? — Он више ни сам не зна... У души му тешко, да би се у снег заронио, да више не би морао да се сети што је данас доживео. И од једном се осети тако осамљен тако страшно осамљен и остављен, остављен од Бога и од целог света. А с усана несвесно излете узвик, који човек испушта у најочајнијој нужди, узвик за једним бићем, чију необичну љубав он никад није осетио.... у најцрњем очајању пружа руке у празан снежни ваздушни простор, и с очајничким страхом болно уздише: — Мајко... мајко моја! Али одговора нема. Само пуста мрачна ноћ изнад њега, и пуста мирна пољана око њега... Затим се смири, седе и погружен у се, обузет неОдређеним осећањима да је изгубио оно, чега никада није имао, поче горко да јеца... А у свести поче да се магли — онај лепи сан о мајци која своје чедо отворених руку дочекује... онај сан, који га целог младог века држао,' тај лепи сан за увек, за навек је отишао.... Џ Л.

3 В Е 3 Д А