Zvezda

Б рој 16

3 В Е 3 Д А

/и\

123

— Кога ? прекину ме она. — Вас! Она обори очи, па их полагсо диже гтогледа ме, на рече. — Зар само сад? Ах, не, госпођице Веро, ја сам се строго држао вашег завета: „Сетите се мене но који пут", и са топлином, која ме у један мах обузе, продужих: Сећао сам се вас и дању и ноћу; само сам о вама мислио; једва сам чекао час кад ћу вас опет видети! Погледах је, она се збунила, оборила очи на иервозно ломка једну суву гранчицу. Од једном се прену иа потрча као вила. — Јелте, да је дивно? повика, и њен звонки глас одјекну по парку. Хајте стигните ме! Ја појурих као бесомучан. Она застаде.

>рже, Орже

Тако у разговору стигосмо до њихове куће. При опроштају тек ће ми тетка рећи: — Изволте, походите нас, мило ће нам бити; нарочито Вери; поред мене и она јадница седи код куће. — Благодарим, радо ћу вас походити, рекох и опростих се. Одох потиуно пијан, час сам. се задовољио смешкао, час јако гестикулирао. (нАСТАВИиЕ св)

Б Р У К А

Стигох. Сва се зајапурила, груди јој се надимаху, очи сјаје од уживања и задовољства. — Погледајте, како су ме ове мале гранчице сплеле па не пуштају, као канџе. — Дешава се тако и у животу, рекох и нагох се да јој ослободим сукњу, кад сиазих њену малу ножицу. Ах, та ножица! — Како то? заиита. — Па тако, залети се кобац из облака, ухвати па не пушта. — Ал соко ће отети! Боље соколу мртва, него копцу жива, додаде она брзо, па се одједном збуни, замисли се и задрхта к'о да хоћапте отрести неку тешку мисао. Чудна промена! Опет она иста Вера, са погледом нуним сете и непојамне туге. — Хајдемо тетки, она нас сигурно чека, бојим се да се не л>ути, рече она озбиљно. Путем не ттроговорисмо ни једне речи : обоје смо премиишали. — Гле, а откуд ви овде ? запита ме тетка, чим ме угледа. Повуче ме нешто и ја дођох. Сретох у једној алеји госпођицу Веру; заједно смо шетали и ево довео сам вам је здраву и веселу, само је мало поге ноквасила. Ах, Боже, Веро, оиет ме пе слушагп; дете моје, хоћеш да назебеш. <■— Нећу, тетице, чим дођемо пресвући ћу се. Ту ме погледа претећи. — Е, хајд сад да идемо кући, рече тетка; ако је по вољи изволте и ви с нама. — О, како не бих, радо ћу вас пратити. Пођосмо. — Како сте ви, госиођо ! •— Хвала Богу, добро, само ме по пеки пут глава боли, чини ми се иолудела бих да ми није ј Вере. — Ах, то је ужасно, ужасно, додадох ја са учешћем.

Старовремско .... јаој лсле, Овај брука неје било, Ерасне моме, варке, беле, Па убаве, па ти мило .... Ал' да чујеш таки збори ? , . . То у старо несу знали, А денеске .... мани мори, Далеко смо докарали! Салт дек момче цуру воли, Мора да се маје, вије, Да гу варка, да гу моли, Овај брука нигде није. Ем гу варка, на зло ®аћа, Ј1удо женско,.луда глава, -Тош му пусто цвеће праћа Арпи време бан-бадава. ГГа му вика : „славеј пиле' - , Своја брука ач не крије, А он љума „циле, миле" Овај брука нигде није ! . . . Алекеинац „ „ , Милорад М. Петровш.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ

од Н. А. Љејкина

(нАОТАВАК)

хглп Посетиоци кафе-шантана понатиаше се из почетка достојанствено и уздржљиво. Кокете набојадисапе белилом и руменнлом, у најнуднијим шеширима, с перјем, тицама и целим гнездима на глатш, само су стрељале онима на људе, који седијаху за столовима, или усамљени, или у па ровима, те испијаху лимунаду из високих и уских чаша. Али кад се мушка публика поднакитила вином и разним ликерима, кокете се почеше по-