Zvezda

Број 17

3 В Е 3 Д А

Стр. 131

— Ох, мили, мили... Ах, како сам уморна : сва сам малаксала... тетка ће ти све испричати. А тетка стоји крај кревета, гледа пас, па плаче. — Зоил.а. Веро, умири се и гледај да васгшш? то ће ти добро чинити; а сутра ако да Вог, у шетљу! јест, јест... оживи она. Владо, хоћепг ли да ми испуниш једну жељу. — Хоћу, мрље ,моје. — Какс кажеш! Миље моје. Ах, како је то слатко! Знаш шта. Хајд, певај ми полако опу песму! Ја почех Фалзетом: „Заклопи очи драга и сневај слатке сне". Израз лица поче јој бивати све мирнији и мирнији; код речи: „лаку ноћ" одједном јој заигра осмејак пун блаженства па се изгуби... Зачу се равномерно дисање. Заспала је. Ја се полако дигох и изидох с тетком у другу собу. — Слушајте, тетка, опростите и допустите да вас тако зовем. Ви волите Веру, поклоните и мени парче те л^убави, будите и мени оно што сте Вери. И пољубих јој руку. Она ме пољуби у образ и под утиском малопређашњих осећаја могаше само рећи. — Ах, децо, децо !.. — Тетка, ви видите нашу л>убав, Вера је мој живот, ја вас молим и преклињем: скините ту тајанствену копрену што иокрива живот Верип; објаспите ми значај њених речи „мени се зло слути". Шта смета њеној срећи? Од данас ја сам њеи заштитник... Она се мало промисли, па ће тек рећи : (наставићв св)

ЈЕДНА ЛЕПОТА Леп је лептир, птарен, мио, Природа му дала крила, Па иолеће латс и чио Као тица, као штла! Оама игра, сама тттла, Само миље, сама срећа! Нешш ти је и без зала И урес је премалећа. Ко га гледа како с' вије Изнад поља и баштица, Узникује: ох, леп ли |е! Леп је, — ал' је гусеиица . . . . 1899 г. Раја.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. -Љејкина [ НАСТАВАк) XIЈУ Што је Глафпра Семјоновна рекла то је и учинила: пут из Рима морао је бити одмах сутра изјутра. Ма како да је Коњурин молио и преклињао да се остане бар још један дан не би ли могли видети папу, — она је остала пепоколебљива и говорила је све једно те једно. ■ — Што ће вам папа? Видели сте маму то је доста за вас... Нисам ја знала, Ивапе Кондратићу, да сте ви тако прождрљив, што се женскиња тиче, додаде Глафира даље. — Ви држите, да ја не знам за што ви толико наваљујете да останете, те да видите папу? Међу тим, све то ја разумем, и то врло добро. Није вама стало до папе,- вама треба ова акробатка, гато над нама живи. — Молим вас, што сте ви ревниви на ме? Нисам ја ваш муж! наљути се Коњурин, — Нисам ја ревнива, већ хоћу да се поиашате као човек, кад већ путујете с породичним људима. Кад смо ишли по развалинама ви пљујете на све, а тражите да гато пре из Рима идемо, а сад, кад сте видели акробатку, тражите да останете опет међу тим развалинама. — Ама, разумејте ви, ја сам жени писао из Нице, да идем у Рим, да видим папу. Па кад се вратим кући, неће ли ме она прва запитатикакав је папа на изглед? је ли наочит? — Е, ви јој онда кажите, да је такав и такав. „У црвеном, реците, трикоу иде; на конопцу се тгремеће," — саве/гује Глафира Коњурииа. Можете јој, птта више, и писати, да сте с њим Асти пили. А можете испричати још што детаљније, што ја не знам — Душа ми је чиста; ви све знате. — Којешта. Ништа ја не знам што је било ттоћас, иосле кафе шантана. Могућно је да нисте ни у својој соби ноћили, него сте отишли горе акробатци и с њоме провели до зоре. Гле, какво вам лице изгледа! Као да су ђаволи по њему ппсали, извините за израз. — О-о-о! Госпођо! То је већ сувитпе. — Није то сувише. Него ви опишите својој жени у писму и те ноћне походе. Молим нас, не правдајте се. Ја знам људе по своме човеку. Он је једно пет пута скакао из постеље ноћас, под изговором да је жедан, а међу тим уетао је да слуша да ли ја спавам, или сам будна, те да и он штукне акробатци, на случај ако будем заспала. Али није ни мени сврака испила мозак: чим он скочи, а ја га одмах вичем. — Глаша! Како те иије стид, да тако тито говориш! узвикну Николај Ивановић, који је дотле само седео и ћутао.