Zvezda

3 В Е 3 Д А

Број 17

— Ти, ваљда, нећеш порицати да си устајао? А зар ниси устајао? окрете му се жена. — Јасна је ствар, да се после вина човеку жеђа. Знаш и сама, да смо и сувише синоћ пили. — А што се мени синок није жеђало? Што ја нисам ноћас устајала? И ја сам такође синоћ вино пила. Ах, знам ја вас, људе! Требала сам се начинити да спавам, па да те пусгим у ходник да изидеш, па да те ухватим на месту пре- ; ступа! Николај Ивановић само одмахну руком, али ништа не одговори. Овај разговор се водио у стану Иванових, за јутарњом кафом. Глафира Семјоновна је одмах поискала рачун из бироа гостионице, приморала мужа да га исплати, распитала се кад полази јутарњи воз у Неапољ, и дознавши да иде у подне, с места нареди, да се износе куфери, које је зараније спремила, те да се што пре иде на станицу. — Та ово је тек десет часова, госпо З ј О , рече Коњурин. — Све једно. Поседићемо у бифеу, на станици. Тамо ћемо и доручковати. „На ловца и звер трчи" вели пословица. Кад су они излазили из гостионице и пролазили кроз двориште, да седну у кола, опазише акробатку где седи у дворишту и пије јутарњу кафу. Глава и плећи беху јој кокетно покривени белим покривачем од чипака. ХБепе црне, велике очи испод белога покривача чиниле су се још црњима. Она је подругљиво погледала Глафиру Семјоновну. Опазивши изнесене куфере, акробат ка се досетила да ова дружина путује, па у знак опроштаја махну главом људима. — Да се ниси усудио да је поздравиш! виче Глафира Семјоновна, па очима сену а руком повуче мужа за рукав. Затим се окрете акробатци и показа јој језик. После једно два сахата влак их је возио Неапољу. И с десне и с леве стране жељезнога пута протегле се у недоглед развалине старих грађевина. — Збогом, збогом, ћерамиџије римске? Збогом развалине! Збогом старудијо! говорио је Коњурин, климајући главом на развалине. Затим додаде: — Ама, видите ли ви, да овде, у Риму, ие забрањују старим развалинама да стоје поред добрих кућа! Не боје се да ће их једном пригњечити! А да је то у нас, у Петрограду, одмах би се наредило да се те старудије ограде, па да се рутпе и ова грађа би се развукла за тили час. — Ах, Иване Кондратићу, тпта ви говорите! Та овде баш нарочито и држе развалине, да публика има шта гледати, кад пролази, примети Глафира Семјоновна. — Не разумем какав је то интерес у те пу блике, да застаје и загледа гомиле цигаља и других грађевииарских материјала.

— Не разумете, па сте опет ишли и расматрали којекакве развалине. — То сте нас ви повукли да гледамо, велите да се то нигде не може видети, а ја баш никад не бих по својој вољи ишао да Р1Х видим. — Дабогме, овде су старе развалине. — Марим ја што су оне старе! Ако су старе онда их ваља или порушити, или реновирати, довести у ред. И најпосле, што је ово овде, ван града, — није ни чудо, али оно што јуче гледасмо, оно је у сред града, у добрим улицама, па треба да их је срамота што онако стоји. Идеш и видиш хгакав диван двор и тек да почнетн уживати у његовој лепоти, као поред њега видиш — стоји каква рушевина, баш као после пожара. Е, онда и онај дворац губи свој изглед, а како и не би, кад крај њега стоји тако ружна ствар, без крова и прозора. Свакојако је потребан неки ред. Или те развалине треба уклонити, или пре правити. Ето, узмите например ону саборну цркву где јуче бесмо. Јесте ли видели, она ни крова нема. Та како се оно зваше? — Пантеон! напомиње Глафира Семјоновна. — Да, да... Пантеон. Тако леп храм, изјутра све у реду, и чак раскошно, а крова нема и киша пада на мермерни под! И с поља — просто ругоба! Голи, обијени зидови, да се гледати не може. Па то је срам! И још велите да је то стародревни храм... па толико време стоји без крова и неокречен. Мора да су врло сиромагани ти Та лијанци — музиканти?! Глафира му више није одговарала. Наскоро се дуги низ развалина прекратио. Пут је водио кроз засејана поља. И с лева и с десна могаху се видети воћњаци, виногради, весела села, с белим, каменим кућицама, покривеним ћерамидом. По виноградима раде боси људи и жене. Људи имађаху широке, сламне шешире на главама, а жене — широке дашчице, увијене у беле мараме, од којих се крајеви спуштаху низ леђа. Јако је падала у очи замена коња мазгама и магарцима. Земљиште је настајало бреговито и поља се заменуше брдима разне боје и изгледа. Показаше се величанствени, живописни изгледи. Коњурина то ни мало није забављало: он је зевао. — Ај, ај, ај! Весмо у Риму, а папу не видесмо... говораше он. —- Срамота! Кад се вратимо у Петроград, причаћемо коме било да смо били у Риму, а међу тим немамо се чим похвалити, кад нисмо папу видели. — А ко ће вам сметати да причате, да сте га видели? примети Глафира Семјоновна. — Добро, кад је тако... рече Коњурин и умири се. (Наставиће сс)