Zvezda

Стр. 188

3 В Е

стеља?! Ово је права сељачка пећ, као оно код нас у јарославској губернији. — Е, мој брајко, рећи ће му на то Николај Ивановић — у старини су људи простије живели. Ја памтим мога деду, Акинта Иванића. Беше то човек с капиталом, а међу тим је сваки дан шчи јео и то дрвеном кашиком. ТТТ та више, забранио је и свима у кући да једу друкчијим кашикама, а овамо, у гостинској соби имао је цело брдо сребрна посуђа — И овај дом назива се домом Ниобиним, по сачуваном лику Ниобину еа каменом столу, пре водио је даље Перехватов. — А Ниоба — то је из митологије. Ево тога стола и слике Ниобине, где оплакује своје синове. Гледај, Грабљине! — Видим, видим. Само... ја сам мислио, да је то каква геограФска карта. Кад су већ сви ушли били у треће здање, вођ заокружи руком унаоколо и рече: — ВоМе^а <1е1 Шб<;ога1оге! — Стари ресторан, механа старих Помпејаца, преводи Перехватов. — Механа? узвикну Грабљин. — То вреди видети. — Дедер баш да видимо какве су крчме биле у тих. стародревних Етиопа, додаје Коњурин. — Не Етиопа, већ Помиејаца. — Све једно је то. Где им је био келнерај? Где им је ракијица стојала? — Ово је велика соба, где су посетиоци долазили. Ево остатака од камина, где су се при премала врућа пића! Гледајте какав је под! Од мермерног мозаика. Ево полице за чаше. — Еј, бик их убо! И то од мозаика. Јамачно је полиција била строга, па их натерала да и то праве од мозаика. То је полиција водила надзор односно чистоће, брбљао је Коњурин — Ево вам на зиду лик бога трговине, Меркура! настави Перехватов. — А зар су њихови трговци свог особитог бога имали? — Да како! Они су поштовали бога Меркура. Погледајте како му је лик добро очуван! — Опет те отрцане слике! узвикну Грабљин зевајући. — Ти, ГаФаило, упамти једном, кад ти се каже: не наводи ме на те олупине! То ми већ додија. А није ни шала, брате, врљати три дана по којекаквим музеима. Шта пиљиш ту? — Ама, ово су осгаци старог уметнииггва. Мене то интересује, ако си ти дивљачан и необразован човек — Умукни! И — хајде даље. Указаше се остаци старог храма с колонама, упола разрушеним, али опет — величанственим — Базилика! узвикује Перехватов. — Гле, каква је Фасада, какве колоне! Ево овде у средини била је трибуна судска. Ево њених остатака! Вила па — нрошла' Нека иде с милим Богом! .. мрмља Коњурин

У тај мах вођ је показивао један отвор у земљи, куда су водиле степенице. — То је била тамница, апсана за осуђенике. Ето где су се они мучили, у том иодземном трапу. преводио је Перехватов. — Чујеш, ГаФаило! Геци де ти томе Немчури да нам покаже што год интересније' Шта сначи то гледати једнако камење и цигљу? нестрплшво рече Грабљин. Пређоше 8ћ'а<1а <1е11а Мапапа и пред њима се указаше остаци храма Венерина, — Храм богиње Венере! Најстарији и најлеиши храм помпе.јски! рече Нерехватов. — Тако шт ј год .. А где је она, матушка Венера? Где је она седела? запита Коњурин. Да ли се она очувала? Вредило би баш ту Венеру видети. — Ех, а шта ће вам Венера? Шта ћете разумети баш и да је видите? одговори му ГлаФира Семјоновна. — Шта ћу разумети?. . Разумећу ја добро. Ви ваљда мислите, да ја незнам шта је то Венера? Венера — то је женска нагота. — Е, па шта ће вама нагота? Срам вас било'. — Због старине, Може бити, да је у старини и та нагота некако друкчија била? — Ово је вапскгагшт. Овде је била статуа Венерина; а ово је олтар, где су јој приносили жртве! показује ГТерехватов. — Била па прошла, а то баш и јесте рђаво! — Е, баш ничега интереснога нема у тој Помпеји' виче љутито Грабљин. — Осим, што је вредило видети ону стару механу... Па и то није Бог зна шта. Кад већ показују људима те каване. онда су требали постарати се и наместити, да би се што могло псјести и попити. Глу1/аци! Праве цепанице! А да су то удесили, ми би овде попили коју, па би у Петрограду после причали, да смо пили препотопни коњак у препотопној механи .. Реци, нека нас води даље. Прођоше улицу и свратише у неке сокачиће. — Упамтите, господо, да је калдрма, по којој идемо, стародревна, јер је направљена пре осамнаест векова, настави Перехватов своја тумачења, — Пљуни! одговора му Грабљин. Показа се велика пијаца са сгубовима. Форум! — Опет Форум! Па шта је ту интересно? Одмичи, одмичи! Тих Форума смо се и у Риму сити нагледали! Додијаше нам више него љуте роткве! — Зачуше се гласови. Друштво је почело зевати. РГикола Ивановић тешко уздахну, и покупи млазеве зноја, што му текоше са чела. А кад Перехватов објави „Меркуров храм", он рече: — Тхе, готово, довољно је већ и тих храмова. — Не, не! Вођ вели да су ту значајни остаци мраморног олтара и добро очуван барељеФ.