Zvezda

Стр. 202

Бгол 26

Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па изговори некако тужним, устрепталим гласом: — Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде . . . Тхе .. . Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда . . . (ту застаде, и показа презриво руком на један чланчић у новинама) . .. Ето од те похвале и славе треба да живи сирочад његова, а он за живота не имађаше ни толико горке утехе!. .. Ми узесмо запиткивати: „ко је ? . . . ПТта је то било ? . .. Умр'о ваљда неко ? . . . — Прочитај ово, речеМарко једноме, и пружи му новине. Сви се примакосмо ближе, а овај узе читати на глас: „9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњега часа куцаше за род свој, заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека, који је никад није пожалио просути за народ свој; угаси се, и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби на олтару просвете и слободе народне: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба ЂорЈја Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима који издахну у шесет петој години мученичког живота свога. Благодарна општина сахранила је тело племенита покојника о своме трошку. До вечне куће отпрати га цело грађанство с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања положени су на гроб његов. На гробу се у име свију опрости са покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мучни живот и велике заслуге покојникове. Сви се присутни гушили у сузама, а осећање дубоке захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити! Виле ће се грабит кроз вјекове, да му вјенце достојне оплету!" Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио." — Јеси ли познавао тога човека ? упитасмо га нас два три, ради да чујемо коју реч више о њему. — Благодарна општина га сахранила о свом трошку!... Народ лије горке сузе! ... Приложили венце на гроб ... ха . . . ха. ха .. . признање! ... Признање јадно и жалосно, од кога треба да живи сирочад, што у њему изгубише оца .. . Венци, признање у срцима! .. . како страшно судбина иронише рад човеков на земљи!... из-

говори Марко у прекидима с болним, жучним осмехом готово више за себе. У осмеху том читасмо тугу и презрење друштва. — Дакле ти си га познавао? упита опет неко. II — Познавао сам га, али боље да га никада нисам познао —■ отпоче Марко. — Нема дана готово, хсада се не сетим ча- г Борђа и познанства с њиме. Ето и сада као да га гледам пред собом, као да видим оно бледо смежурано лице и на борано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдањаш разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас и масно, подрто рухо и окљоцана шубара исиод које вире праменови неочешљане, као сиег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу туга обавије, и срце јад стегне, а нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге му поклецују, стас повијен, а глава готово пала на груди, а тек чујете неког од грађана, што седи пред механом, пуши дуван и срче каву. где му довикне: — Како је ча-Ђорђе ? . . . Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па тихим уздркталим гласом изговорио: — Онако како се мора! — за тим. би оборио главу и продужио даље. — Наставике се —

ОСТАВТЕ МЕ.... ГАЈБЕЛ Преварено срце, које много страда, Реци: зашто куцаш, зашто јој се крећеш ? Зар после толико препаћених јада Још погинут' нећеш ? Већ измиче младост, а мирисно цвеке Оборила, јесен . . мрак се свија густи ; Она бујна младост. што чак небу лсће, Сан је био пусти. Увеле су руже — оста трње ружно, И рањено срце, што пати безмерно ; Сад јади и боли уза ме су дружно И прате ме верно.