Zvezda

БРОЈ 80

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАН II МАРТА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и уторником, четвртком и недељом Ц Е Н А за 1 меоец 1 динар или 1 круна ~С©вПјретилату кримају све иоштв у Србији џ иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату тгеба слати: Стеви М. Веселиновићу ароф. Богословије НЕИЛАЋЕНА ПИСМА це примају се Рунописи не враЋају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 0.

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

У редник : ЗанЛо М. оВсс&Аинсбн^

БРОЈ 10 пр. дип.

Пробуди ли сузо твоје болни уздах ноћи мрт -во, Познајеш јш да из гроба плаче гласак твоје жртве ; Познајеш ли сјенку ону, што кроз нотњу таму хрли, И пред твоје дворе слази и прагове твоје грли ? Сазнаје ли око твоје њену тугу, што је мори. Да ли види, тавна сјенка како дрхће, како гори, Да ли види у том пламу, што је вјечном жудњом згара, Да се твоја мила слика к'о анђелак благи ствара? Нс ! Заборав све је збрис'о из ледених твојих груди : Ти не зпадеш јадно срце да за тобом и сад жуди, Ти не знадеш да из гроба још се диже љубав мртва И да тебе јоште љуби моје срце — твоја зкртва. Алекса Шантиђ.

ИДЕАЛИСТ А (слика из друштва) — Р А Д О Ј Е Д 0 М А II 0 В И Ћ —

(св1 шетак) — Ви се онако ватрено препирете а ја се сегих своје младости. . . — Дакле и он у мени гледа прошлост своју. . помислих ја у себи после тих његових речи. — Мислио сам да се никада нећу уморити.... нродужи он тихим гласом, који се једва чуо, па прекинувши реченицу заврши после неколико тренутака речима: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само,- — смрт ... — Страшна жеља!... помислим у себи, а у грудима осетих неку празнину. И он ћуташе . .. — Још се и од њега овако изнурена тражи да ради . . . Још да ради, после толиког упорног рада .. . Чудна награда што му се допушта да овако клецајући коленима са погнутом главом

долази у школу, да би деци својој могао осигурати који динар у пензији више кад умре. И он мора да ради, јер- осећа сиромах, да је и то његова роднтељска дужност. Он се сигурно осећа сада као кривац пред својом породпцом, те носледње кани свога живота троши за њу, а себи никада ничега није желео, и сада има само једну, а то је страшна жеља — да умре, јер је сит живота. .. Такве мисли кружиле су мени по намети гледајућн ча-Т>орђа и његово поцепано, прљаво одело, па ме така туга обузе, да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио половину свога живота, само кад бих му могао иовратити снагу, окрепити га, а и нехотице ми се отеше из уста речи, што их изговорих узбуђеним гласом у намери да га утешим: — Бог је добар! Дочекаћеге ви још срећних дана ... Стићи ће вам и деца, па ћете имати потпоре, бићете срећни — Не марим ништа. . ја више не могу да се радујем ... Много сам се и радовао и радио и патио.. . Било је свега ( а муке највише . . . Сада не осећам ништа, ништа више — ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, а после краће почивке додаде готово шапатом: — Само још желим да умрем. . Хтео сам опет проговорити, да га тешим, али не могох, речи ме издадоше. — Тада ћу се одморити, нећу видети ништа,. изговори он опет више за себе, Из учионице трећег разреда опет се чу глас учитељев: — На поље, на поље, да стојиш ... не учи се тако . Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну. Према школи је једна омања механа, пред којом за два дрвена стола седе неколико грађана и играју домина. У том прође окружни начелник лаганим достојанственим ходом, а за њим корача жандарм. Сви они грађани скочише, и скидоше смерно капе.