Zvezda

Број 43

— Хвала ти, Господе! Ти си хтео да избегнем ово искушење. Снесоше тело у капелу. Сви калуђери падоше на колена. Беше то редак призор: У дпу капеле лешипа игуманова у отвореном мртвачком сандуку, осветл,ена са дванаест вопгга них свећа; око гела сви калуђери клече, иогнутих глава... само се виде њихове ћеле, одвојене од цр ног одела. . а, кроз разнобојне прозоре, последњи зраци бацају своју бледу светлост на цслу ову груиу... VIII Калуђер, којн чуваше игумана, узалуд се трудио да више не гледа руку мртвачеву. Око му светли и његов се пламен меша са сјајношћу дијаманата. — Господе Вонсе мој! Избави ме од искушења.!... А калуђери опет запеваше: — „Вјечнаја намјат! Носле опела спустише старчево тело у гробницу. Затворише сандук и положише га на под, на месту, где је био пређашњи игуман, Такав је био обичај. Тело је ту осгајало све док не умре други игуман и док га не спусте у гробницу. Тада више сандука упалише кандило, да ту увек светли. Калуђери још једанпут очиташе молнтву за нокој душе игуманове, па се један за другим, свп вратише. А чим свану дан, већ се радоваху, што ће сутра нрестати пост и почети празновање Ускрса IX Онај, шго је чувао тело, враги се у капелу говорећи за себе: — Господе, хвала ти! Ти си ме спасао. Ја нисам злочином укаљао ову свету хаљину, коју ти штитиш, ти сч ме избавио од овог искушења. Хвала ти, хвала, Господе! И замишљен корачаше дугим ходником. Али кад хтеде ући у своју ћелију — он про мрмља полако: — Тада бих скинуо ову хаљину. . Могао бих је волити и узети... Лепим, летњим данима шетали бисмо се по шуми, као и остали. А зимских вечери седео бих са њом крај огњишта. Вио бих богат. . Прстен вреди сто двадесет хиљада динара... Од каквог Чивутина могао бих за њега добити осамдесет хиљада. Он леже на своју асуру, али не могаде заспати. X Око поноћи, кад калуђери, као црне сенке, сиђоше у капелу, он се прикрадаше дуж зида; и, кријући се од месечине, уђе у кућпцу вргареву,

Ст1\ 343

ту узе мотику, причека док се служба не сврши и калуђери не вратише у своје ћелије, па, кријући се од вратара, сиђе у гробницу. Тада му се мозак замути. очи разрогачише, рука задрхта. Он гурну сечиво лопатино под покло • пац мртвачког сандука. Од снажног нотиска јексери поискакаше и калуђер угледа пред собом модру лепшну. Он устукну. XI Очи беху нолуотворене, уста насмејана, уснице бледе. Калуђеру се учини да игуман спава. Он се уплаши. Али се брзо савчада, приђе, узе хладну, мртвачеву руку н хтеде скинути прстен. Прсти почеше да пуца.ју — али је он већ дрлгао дијамант! Тада му се учини као да чује, како калуђери иду на јутрење. Он се пожури да заклопи сандук .. брзо, брзо! Затим се исправи, али главом ударн о кандило и обори га. [Цум привуче пажњу вратареву; овај ириђе уласку од гробпнце н чу како неко одоздо викну: — Има ли кога }нутра? Вратар хгеде да сиђе. Калуђер се беше унлашио и хтеде побећи из гробнице... Али, ужас!.. Неко га држи за хаљину. Мртвац хоће да изда свога крадљивца. — Милост! повика он, ми.лост!.. Пустиге ме... милост!. Али га мртвац не пушта. Он учини последњи напор. Узалуд! Тада му се мозак замути, крв га загуши .. Он паде на сандук, држсћи згрченом руком проклети дијамант! XII Вратар, чувши вику, сиђе у гробницу; он нађе на сандуку калуђера укоченог. Беше мртав, — Чудновато, примети вратар, да се његова хаљина закачила за поклопац мртвачког сандука. Д. И. Марковић.

. УМЕТНОСТ ПЕРСИДА ВАЛ0ЖИЋЕ13А „Ат1сиз Р1а(;о, зе<1 та!>'1в аписа усгНаз*, Име Персиде Валожићеве мора се спомеиути ако се спомену имена најодличнијих и најдаровитијих нијаиисткиња и пијаниста на целоме Словенскоме Југу. И ако ласкаво ипак је истина !

3 В Е 3 Д А