Zvezda

3 В Е

3 Д А

Б рој 4!'

ПОЋНИ НАПАД Тамо где Дрина кроз клисуре хуји И мрко стење преврће и пере, Где оштар ветар преко платна дере, И у пеКиии тајаиствено бруји, Шумица мала пружа се уз реку, Обрасла шибљем и големом травом, Дрина је чува к'о светињу неку, И чисто крај ње пролази са стравом. Ту једне ноћи, пре стотину лета, Омркну тајно једна мала чета: Тридест другона, чета одабрана, Пушком и ножем спремна оружана! . . Мрак беше пао на брегове сиве, Поспало све је, ннгде душе живе, Само над гором што се ветар чује, И у долини талас одјекује. Тад с оне стране чу се шапат неки, К'о људски жагор близак, недалеки, ЛЕупнуше весла, а шум њихов тајни Ноћ брзо сакри у свој вео тамни; Небо је мрачно, не види се ништа, Тек чујеш лупу крме у таласу Шајка се ближи; а у томе часу Осуше пушке из тајна склоништа! На овај плотун, други плотун осу, Жар се по води и по шибљу просу! „Напред, јунаци! Хај, не дајте, роде, Душмани клети, да до нас доброде! .. ." Још једна ватра у тамн и ноћи, Још један узвик у немој самоћи, И борба стаде; пушке већ не бију, Носледња пуче, па се све умири, Само шум неки журно се рашири К'о дубок уздах рањених прсију, Шкрипнуше даске, талас тужно јекну. И сетно, болно, долином одјекну ... Свануло давно; благо ветрић душе, Блистају стене врлетп и равни, Магла се диже, провале се пугае, На Чаунх лете праменови тавни; Над густим лугом играју се зраци, Сломљене гране, опаљена трава, Ту мртви леже соколи јунаци, Бледо им лице светлосг озарава.

А крај обале, што је излокана, Где Дрина тутњи да пут себи нађе ЈБушка се комад разбијене лађе, И на њем парче крвава ту|)бана! ... 14. аирил 1899~т. Сокољлиин.

МАЛЕРОЗАН ЧОВЕК - II Ј О 15 А II О В И II (сбгшетак) У том сгигоше и трека трамнајска кола. Ми иогрчасмо прозору да видимо иде ли Тома. Нисмо се иреварили. Тома скочи из коиа, али некако џеп од горњег капута незгодно закачи за гесак жандарон, који стајаше баш на излазу од кола као што увек жандари и стоје, и г Гомин канут, од џепа па до доњег шава одвоји се као режањ од полутке сланине. Тома дохвати оцепљени крај и у брзини улете у салон сав модар као чивит. — Малер! викну и погледа на капут у ону резницу тако жалостиво као дете кад изломи лутки ногу, или као човек кад изгуби нешто. Седосмо сви троје а Влада се пожури да нзјави своје дубоко жаљење за случај са горњим Томиним каиутом. бацајући сву кривицу на по стојеће стање које није у стању да капуте својих чиновника одржи у добром стању, но да им баш јавни органи постојећег сгања цепају џепове. — Али, хвала Богу, кад си ти жив и здрав рече Влада а остало је све лако. Време је и иначе гоцло да можеш комогно ићи и без врскапута, нарочито ако буде било женског друштва код Мићине куће. — А шта? Зар ће бити штогод вечерас ? упита Тома Мићу врло умиљатим гласом, а вода му пође на уста. Тома није био велики гурман, али је своје симпатије највише поклањао домаКој кујни. - Није ми до вечере, али волим онај мирис домаћег јела, јер ми дотужало код „Две мачке".... Још би Тома причао да нас смех Владин не прекиде. Насмеја се колико га је грло доносило, а одмах додаде врло учтиво: — Рагс1оп, госпођо, да вам ми ие сметамо штогод?.. Али из салонског кута закрешта нештимовани глас дебеле госпође: — Није ово, господо, никакав безобразлук, па да би ви имали право на смејање; мој је обичај да се при поласку са мојим сином увек нољубим. Ви сте... ви сте... ви сте, господо, ...али нећу да вам кажем ништа; задржавам цраво да вам то кажем кад вас првом приликом сретнем са мојим мужем.... Влада јој не даде да доврши.