Zvezda

С тр . 388

3 В Е 3 Д А

Б рој 4!)

до костију, а доња половина кошуље од отвореног прсннка сва дрна од каФе. У Пнсле три дана кад смо били на ручку код „Две мачке", Тома нам добаци један полузваничан лист, у коме прочитасмо: Премшнтен . Управник поште премештен је :Ја управника те и те поште у унутрашњости. Крајње је време било да на ово место дође угледиија личност УнАПРЕЂЕи. Г. Тома писар Министарства иоставл>ен је за писара I класе истог министарства. Честитамо. Дог.илл одсуство . Г-ђица С. телеграФисткиња главне станице добила је шест месеци одсуства ради поправке свог порутпеног здравља, и одпутовала је са својим поочимом г. Н. Н. начелником министарства у Абацију.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(НАСТАВАК) Г Ј ХХУ1 Покрај њих стајаше човек у похабану оделу па се непрекидно клањаше. Сшегош... говорио је он. — ВакПј^ие <1е 84. Магс... С друге стране долазн им такав исти човек, који подизаше капу у нис и говоратпе: — СаИе(1га1е .. 1'а1а/о 1Јнса1е.. Је »тпк С1сего1п тас1аше... ГлаФира Семјоновна уздрхта од неочекиване појаве ових, похабаних лица — 1Пта је ово? И овде вође? Нетребанам ништа, не треба, самн ћемо све прегледати, одго вори она и поведе људе у цркву св. Марка. У цркви се преставише нови чичерони и нудише своје услуге. Један од њих, не дочекавши позива, дрско стаде напоредо с Ивановима и Коњурином и р!)авим немачким језиком стаде им тумачити знаменитости храма. Николај Ивановић је неколико пута одмахивао на њ руком и цедио кроз зубе реч: „марш", али спроводник не одустаде — Пека иде и брбља. Свс једно, од нас се неће помоћи, проговори Коњурин. Другатво се мало бавило у цркви, па изађе на трг. Досадми во1; опет беше с њима. Он је већ прешао од погреганог немачког језика погрешном Француском и нудио ГлаФиру да обиђе стаклену Фабрику.

— Одлази, кад ти се каже! поаика Николај, али вођу ни бриге није, него се узе клањати и брбљати. ГлаФира се осмену. — Овај џабе нуди, вели: „не тражим ништа од вас, него ћу вам још дати подарак за усломену на Фабрику", преведе ГлаФира. — Какав је то комендијаш? пита Коњурин. — Води џабе и даје дар! Па нек нас води, кад је џабе. — Да. . Још ме уверава да је Фабрични агенат, настави она. — Диван Фабрикант, кад такову битангу држи за агента! одману главом Николај Ивановић. Пођоше. Стаклена галерија беше ту, на пијаци, изнад галерије дућана. По степеницама, које је време скоро појело, попеше се они на трећи спрат у малу радионицу, где радници растежу стаклене ните и праве разне стварчице, као котарнчице, свећњаке итд. Агевт чичерон предаде госте момку, елегантно одевену и умаче. Момак их поведе по радионици. Доведе их столу где се прави стаклени мозаик, дуго им нешто говораше, мешајући у говор Француске, енглеске и немачке речи, па онда упита ГлаФиру како се зове. — Муа? А што ће вам? Пуркуа? чуди се ГлаФира. — Уоив гесеугеи 1ои1 (1е киЛ.е 1е 8оиуеш'г (1е иоћ-е 1а1»пс{ие. — И овај помиње да]>, наетави се она чу дити. — Ну, добро. Бјан. Же сју ГлаФир Иванов. — 0 и I... рече момак раднику. А овај узе комад плава стаклета мету га у оштру умету, нримаче ламни и ноче од млечнобелога стаклета исписивати иницијале ГлаФирине. Изиђе чнода. — УоПа, шаЈаше... рече момак и иружи јој чиоду. — Ах како је то л.убазно од њнх! вели она. — Комбјан са кут. — Шеп, шаЈате — Ах, Боже мој! Дар... г Го је дакле дар! Мерси, мосје. . Гле, Никола Иванићу, како су то добри људи... Поклонише ми чиоду.... Онај није слагао.. Не знам само, какав им је рачун за то? Чудно! — А нама? Има ли пхто ? пнта Коњурин. — А што ће вама? Би сте л.уди, а ја сам дама... Из радиоиице момак их поведе у стовариште. Беше то раскошно стовариште, пуно шарене стакларије. Хиљаде лепих чахпица, вазница и тоалетних ситница. На сваком предмету стоји цена. ГлаФира просто не зна хсуда пре да погледа. — ИјуФ! днвних ствари! И како сујевтине! виче она. — Никола Иванићу! Гле ову чапху! Куни је за спомен. Кошта само 5 Франака.