Zvezda

Б гој 40

3 В Е

3 Д А

Стг. 391

књижЕвноет „О Дво/јомпом Систему" од Слободана Јоваповика (оштамиапо из „Бранича") Београд. Штампарија Д. Димитријевића 1890 г. (86 страна). Ова каига има нст одељака: историски, тсориски, однос између два дома, организација Горњег Дома и његово питаље код нас. У нрвом се одељку у врло кратким али јасним потезима излаже позиати историски постанак Горњег Дома у Еиглеској и рациоиални постапак његов у Француској. Јер као што г. Јовановић врло тачно каже Горњи Дом је у Енглеској постао историским развитком, природно и без дискусије. Он се ту нашао пре но што су му људи могли дефииисати суштину или створити неку теорију о њему. Док је у Француској (ма да то г. Јовановић изриком не вели, али је тако) Горњи Дом постанка чисто рационалног, т. ј. пре но гато би се оп усвојио у парламентарном режиму, он је дискутоваи на дуго и иа широко, па тек пошто сс створило убеђење о његовој корисности, он је усвојен и 'наетупила је дискусија о његовој организацији. А у оно мало ретких прилика кад се у Француској од тога одступило и кад је Парламенат био усредсрс1)иван у једној Скунштини, то је се дешавало само из чисто локалних и моменталних иотреба, и зато ти случајеви никако не могу улазити као аргументи у иачелној дискусији о Горњем Дому. У другом се делу излажу теорија за и против Горњег Дома. Г. Јовановић налази сасвим умесно да је „с практичног гледишта потреба дводомиог система потпуно доказана", само што ми не држимо да су практичпи разлози у историском прегледу као што он вели, него се највећи њихов број налази у самом нашем животу и већ довољно прононсираним тежњама код обеју страна. Историски разлози, као и примери узети из свију западних држава могу само служити као веома јако поткрепљење ономе што ми овде већ у самој Србији можемо наћи и поцрпсти. Налазећи, дакле, да је практично потреба Горњег Дома потпуно доказана, г. Јовановић се потрудио да је и теориски докаже. Он је ио нашем мишљењу, и ако врло у кратко, потпуно и успео. Ма да су изнесени аргументи већ сви нознати, ипак је он први и (по нашем мишљењу) најглавнији бриљантно развио. Тај се аргуменат састоји у томе објашњењу: да све власти тезке ка узурпацији, и да им је пужно ограничење, а да је за законодавну власт једино ограничење могућно поделом исте.' У трећем делу се одређује у каквом односу има стајати Горњи Дом према Доњем, егуо и према извршној власти — влади. Г. Јовановић налази да се Горњем Дому не може дати право да обара владе, а ми додајемо да оно није ни у Француској дато. Случај са кабинетом Буржоа није меродаван у теорији, јер је он више изазван иартиском заоштреношћу. Сенат је ире хтер оним вотумом да протестује против онаквог поступања Првог Министра према једној целој партији, која има већину

у оба дома, пего што је хтео да ерижира какву теорију и да из ње иснреда повсћање каквих нрава за Сенат. Оставка Тирарова још мање може послужити као доказ тог сепатског права. Тирар, који је и сам сенатор, није хтео остати даљс па влади кад је изгубио поверење својих колега, иа чије он мишљење мора много полагати, јер је и сам из њихове средине. Нама је познат још један најновији случај са Дарланом, министром правде, који је прсместив једног неиокретног судију, ироузроковао један вотум у Сенату, којим се Министар позива да сс придржава закопа. Али и ту није лао министар што је морао пасти услед таквог вотума, него једиио због тога што се приметило да је се он огрешио о материјални закон и што је аукторитет Сената толики да се онај министар који је навукао прекор јодног оваквог тела, не осећа вишс довољно јак на том месту. Ссм тога г. .1 овановић закључује -да коордоновање два дома мора бити тако да Горњи Дом има само у законодавиој части потнуну равпоцравност са Дон.им, а у фипансијској и административној грапи, адајеон потчињсп Доњем Дому. Наравно да је то само у врло крупним потезима означено, а да би се детал.нодала водити много шпра дискусија. Најтсже би било измирити ираво, које се мора оставити Сенату, са одсуством права Код Сената да може оборити Владу. У четвртом се делу говори; како су горњи домови организовани, и излаже се да чланови горњих домова имају различно иорекло. Они су или по праву иаследства (више нлсмство) или по праву свог внсоког иоложаја, или наименовани или изабраии. Г. Јоваиовић се изјаснио за комбиновање од ове последње три категорије, што се у осталом по нашем мишљењу за Србију не може Горњи Дом друкчије ни замислити. Само г. Јовановић се са свим уздржао од каквог наговештавања: како би се могао у Србији комбиновати Горњи Дом, чему у овој више начелној расправи не би ни било места. У петом и највећем делу говори се о историји тога питања у Србији. Дефинишући у кратко све наше уставе и законе о Скупштини (1835, 1839, 1858, 1859, 1861, 1869 и 1888) г. Слободаи налази да се при грађењу свију имао на уму и Горњи Дом, само што је у 1869 год. Намесништво нодвалило одбору и није га унело у онај пројект Устава, који је пред Велику Скупштину изнесен, а у 1888 год. „уставни одбор иије пастојавао на његовом усвајању поглавито из извесних нолитичких обзира, на које је Њ. В. Краљ Милан био свратио пажњу. Нредлог устава израђен одбором имао се поднети В. Скупштини да о њему као о целини решава, да га или без измена прими или са свим одбаци. Због тога морале су се избацити из њсга све оне одредбе, којима би већина В. Скупштине у тој мери била противна да би цигло због њих била кадра цео устав одбити, и пошто се претностављало да би у те тако нсноиуларне одредбе спадала и она о Горњем Дому, било је одлучсно да се та одредба жртвује успеху уставног преображаја". То је једино место у овој књизи, коме ми имамо да замеримо. Оно је не само нетачно, него је и неискрено. Изнесен је само изговор, али не прави разлог, којн је био у томе: што су со у тој нсси.миатији према Горни-м Дому били тада срели и владалац и најјача иолитичка партија