Zvezda

Број 60

ЖЕТВА У СПОМЕНИЦУ ЗМАЈУ ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ — Јанво М. Веселиновић „И певај и пиши, у том имаш власти, Што у јесен саори то је пуно сласти". Љ. II. НенадовиЛ. Превртао сам се у постељи, али не могох за спати. Ко Ке да сиава кад је тако лепа ноћ! Један млаз месечеве светлости пао на зид мо.је тамнице па ме чисто мами да се дигнем. А ја тако, тако волим ноћ месечином осветљену, тако јој се радујем као што се дете великом празнику радује. И дигох се; принесем столицу прозору, припнем се и погледам, и видим један крајичак плавог неба, окићен с неколико звезда што се прелеваху неком бледуњавом светлошћу И дуго сам гледао звезде; чинило ми се да и оне мене, као и ја њих, крадом погледају ... Спустим се с прозора и седнем за сто Око мене мртва тишина коју прекида тежак ход стражарев, што тамнице чува, или звекет ланца на неком грешнику тамо доле што се у сну окренуо Иначе никог живог; ни са улице се не чује ни какав шум .. Ја се опет загледам у онај месечев млаз на зиду... И. као, на једанпут нађем сенаједној великој њиви, на којој се повио грдан талас зреле пшенице. Ветрић љуљка зрело класје па ме запахује његовим дахом. Узаберем неколико класова и протрем их у рукама, а то зрно крупно као грах а чисто као ниринач... „Боже, да лепе пше нице!" — помислих корачајући даље И све сам влат; нигде струка кукоља нити грахорице, сама пшеница као злато. — Ама чије је ово!У — узвикнух од изненађења. — Вожје па моје - рече тихо један мек, благ глас. Ја се окретох и спазих једнога старца који држаше један руковед ншенице у рукама и смешкаше се на ме. Његово благо лице било је промрежано борама које је време и живот урезао, ама осмејак беше тако мио као да се дете смеши. И дође ми као познато то лице и тај меки глас, па се одмакох мало у страну и маших се капе. — Опрости, старино, али се дивим колико Божјој благодети толико самом напору и раду. Колико сам оком прегледао нигде кукоља... — Требило се, пазило се — рече старина — Муке се имало док се земља очистила од свега. Посртало се ту и дан и ноћ Па што се радило -- радило, ама је требало сачувати. Вило је и рђавих људи — као оно у Христовој причи што хтедоше да посеју кукољ, али сам ја, Божјом помоћу, све то очувао.

— Колико мислихп да ћеш наћи пшенице на овој њиви ? — Колико?... Много! Ја сам толико засејао колико би ми било довољно још за један век. Ја је нећу јести. Мени је доста што само видим да ми труд није отишао узалуд. Па нека ова пшеница за сад никог не зарани, нека буде семе, па мени доста ! Ходи са мном у онај хлад, сад ће доћи моји жетеоци. И ја послушно пођох за старином и заседосмо. Његово се лице сијало од задовољства. — Морао си много радити ? упитах га опет. — Много, али ништа то! Кад погледа човек ово што ја гледам, зар му падају на памет дебели жуљеви на рукама! Гледај моје задругаре ! Ја тргох очи и погледах. Са свију страна згрте се свет обојега пола и старо и младо, и све иолете старини. Свако је носило по стручак пшенице, и сви заједнички оплетоше венац, у који деца уплетоше разно пољско цвеће, те га својим маленим ручицама ставише сгарини на главу... И онда јекну песма узвишена као ,.Величаније" светитељу, слатка као дар Божји, болећива као душа мајчина, поносита као сестринска милошта, топла као љубав а заносна као сграст... Небеса се отворише, златни зраци сунчеви пробише густо лишће и падогае на главу старчеву те наиравише светао круг око главе његове. Крупна суза зас.ја у оку његову, он пружи дрхтаве руке дечици па рече: — Децу, депу ми амо дајте, да с њима Бога хвалим !.., Деца му приђоше носеКи струк II е в е н а. Нешто загрме и ја се тргох. Светлост белог дана обасјала мој мали прозорчић, и ја чух како шкрипи брава. То чича Дојчин отвара тамницу. 12 јуна 1899 г. у Београдском Затвору.

У СПОМЕН ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ЧИКА ЈОВИНОГА ЗМАЈОВА&А Пита Вила бана Змајована: „За педесет дугих годиница , Јеси л' ми се Змајо назмајов'о ? „Јеси ли се пјесме напјевао? „Хоћеш твога одморит' Пегаза, „Златну лиру оставит' на миру ? Осјече се, ђидо, Змајоване: — Ид' отоле, не будали Вило! Куд' си ја'на данас забандала ?!