Zvezda

3 В Е

3 Д А

Г.РОЈ 68

ИЗ „ЈВСЕЊИХ НОЋГ С бистром сузом у очима Ја те често у сну виђам, 0, што ти је тешко тако, Реци, ја бих с тобом нлако. Ко тс шиље, игга си, кб си, Што ти туга лице мрачи. 0, реци ми, реци само Да се боље уиозиамо Дал' си дугаа оца мога Мли срце мајке миле, Што ноходе саморапа Сина свога расплакана. "Што утиреш сузе моје Зар ти тол'ко жалиш мене, 0 мани ме светла слико На сузе сам ја навико. Д. Ј. Димитријевић

ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М V И НА11ИСА0 Ђовани Верга (НАСТАВАк) \' Ујак Луј1>и телеграФОвао је у Ллтавилу, какву је глуност учигшо сестрић. 1'елеграм је присиео баш у чаеу, кад је породица хтела да седне, да руча. Дон Апзелмо прсблсдс, кад га је нрочитао, па не нрозборив ни речн нружи га снахи, којој каптика од изнена1)еп>а паде у таљир. Остали су унлашсно седели, наслогшвши руке на сто пред нрозором. који је орах из врта својим зелснндом застнрао. Ннко не ирозборн нн речи Девојис се уидагаеио погледаше, као да су и оне криве. Напослет- I ку дона Барбара узс деверов таи>ир да га напуни; али овај мирно одмахну руком п рече: — Немој. нисам гладан. За тим садветом нре^с преко уста," као да јс рад збрисатн горчину, иа онда га Сави, мстну на сто и сиђе у своју собу, да разгдеда хартије, које беху на љеговом нисаКем столу. Спаха, која бсше остала с ккерима, наслони гдаву на руке и ћуташе као залнвена. Девојке ћуТећи раснремише сто и новукоше се у своје собице. Стриц каноник не изиде то носле подне. Прсд вече закуца снаха бојажљиво на његовим вратима. -— Доводим у ред његове хартије, рече каноник, који је читао у збуњеним очима мајчиним.

Требаће ми мало повише времена, јер се нисам надао да ћу му морати тако брзо нредавати рачуне. Сирота жена клону мадаксада на једну столицу до врата, руке јој иадоше преко колена, п она јс мсханички унлакаиих очију иратила сваки нокрет свог девера, којн је изглеДао миран. Иаиослетку ће рећи, упдагаена том мирноћом: — Ми смо упропагаћени! — 1>и не. Ја 1)у се за вас бринути јога док сам жив, ако хтеднете остати код мене, одговори каноннк. Али она је плакала н даље покривгаи дице ру кама; за тим нромуца : -— А он ? -— Погледај овамо — ре1ш ће девер. Његов део очипског наслсђа и.шоен седам хиљада динара. Ако хтедне да сс задовољи виноградима у Розамарини оии вредс и вигае — и са својим дслом очииске куће, сврши|емо ствар сами и уштсдети трошкове, иа Ке бити боље за све пас. — Седам хиљада. дира! С тим човек не може дуго да живи! Свештеник сдеже раменима. То је био једини нестрпљиви нокрет, који му се измаче. — И жена ће му донети иешто мираза. Па онда он има оддпчан иозив и ти трсба да имага иа уму да твоја друга дсца псмају ни то, и онп те нису ништа сталн. Он иас јс упронастио. Мајка јс на све тс разлоге одговарала само сузама. Пајсданпут сс умири, као да јс у њу евети дух ушао, и јога дрхтећи целим телом од теш ког јецања, нрозббри: — Ја ћу сама отићн у град к моме сину. Говорићу му, дирнућу га у срце. Он је^увск волео своју мајку ! Девер је иоглсда у лицс, као да му се доцала та мисао. За тим- поново нрочита телеграм и омахну главом, као да би х гео рсћи дајеснс узалудио. Радн како год знага, рсче и пружп јој дснсгау. Сирота мајка крену сс сутра дан рапом зором на пут, са завежљајем, који јој бегае на брзу руку сирсмпда Розадија, као да ће у ста])им рабатним иоштанским кодима, гато возе до станице путовати | чак у Америку. Девер је испрати до иа железнички нерон. —- Ако се иовуче, ако хтедне да се врати, реци му, да му је ку^а увек отворена, али само . за њсга н ии за кога више.

Младић, не усуђујући се да вигае нзиђе иред очн Јеленнним родитељима, бсгае одсео у гостионици. Његови другови беху му иозајмили сто динара и том нриликом сви су начинили тако озбиљно лице као да се десила каква •несрсћа, и најстарији међу њима, један ђак мсдицине, рекао је у првој шали, којом су га мдадићи почели иецкати због н.еговог положаја, да бн му боље бидо, да је ногу преломио. Али на жалост Чезару су биле здраве