Zvezda

БРОЈ 73

6ЕОГРАД, НЕДЕЉА 15. АВГУСТА 1899.

ГОД. Ш

И 3 Л А 3 И чет&ртком и недељом

ДЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Првталату иримају све аоште у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трева слати : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Богослотје

НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописж не вра^ају се.

уредништво се налази : Кнежев Споменик бр. 9«

БРОЈ 1^> ПР. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 15"» ПР. ДИН.

ОСЕЋАВБЕ Да много ли чудних слика Смртни људи стварат' знамо! Ал' ни једну не умемо Да истински насликамо. Да, кичица н пиих речи Да изведе — није моћна Оне боје, које душа У сањања ствара ноћна. Није моћна, да на платну Нашег бића облик стави, Збиљски облик, какав живи У души нам и у глави ; Није кадра та кичица I Да наслика све што знамо, И да облик исти створи С оним, како осећамо. Јер кичица наших речи Кичица нам душе није : И ирва је често зато, Да нам другу ленше скрије... Осећање шта је онда Истинито, свето, ираво ? То је оно што никада Ниси свету насликав'о. Кадкад душа чудно треити, К'о кад лахор лшпћем леће: И ти схваћаш трепет само, Ал' не видиш шта га креће. Осећање то је подстрев, Кој, ће души трепет дати. Наслик;>ти трепет — знаћеш, Али подстрек — нећеш знати! 27 Јула 1899. Б оград. Кожа С. Нпсолајевић СВЕКРВА СДИКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА - ЈАНКО М ВЕСЕ.1 ИН01ШЋ XI. Опа појури селом као луда. Ма куд отишла, ■ само да од куће побегне, од куће у коју је сло жила и снагу и живот, и у чији је гемељ узидала и наду своју. Речи Маркове пролетале су јој кроз

главу као усијане летке: „Боји се свекрва да јој снаха сина не преотме!..." А то је истина, нрава истина! .. Она се заиста тога бојала и све што је чинила, чинила је само за то не би ли Перу од Милице одвратила. Створи јој се иред очима како Пера седи с њом крај огњишта и како јој говори о Милици да је ваљана, вредна и поштена, и како је она једним погледом бацила сумњу у његову душу као жишку у буре барута... — Ја сам, ја сам крива! — шанутала је. Ја сам отровала и његов и свој живот !.„. Али, морала сам! Ко да гледа својим очима како се он око ње улагује? „Волим то твоје јелно око него сву нану из темеља!" Ето то јој он вели. А ја — ништа! А што да сам јаништа?!.. Панекајеона — Боже 'прости — и Божја ћерка, ја је не могу волети!... Ја је мрзим, и право ми је сад! Мени није добро, али бар није ни њој!... Осећала је како опет кини мржња у души, у телу њезином. Али јој зазвонише на ново Маркове речи у ушима: „Знаш ли, да сам поп не бих те никад причестио, толико си згрешила!" и: „А како би теби било да је ко тебе с покојним Иваном завадио ?"... Она застаде при тој помисли. Њој се врати сећање. Она гледаше као на слицн цео свој некадашњи живот с Иваном. А то беше заиста живот и мио и сладак... Он добар, благ, паметан. Ништа на белом свету не би урадио док се с њом не би најпре сноразумео. Шта јој .је и шта пута рекао: ,,Веле ми ово и оно, а ја велим: да се с тобом разговорим." Стотину је иута чула из његових уста: „Све, Неро, све; бадава и отац и мати — свој друг је најбољи. Теби ја смем све рећи, па ако се ти на ме и наљутиш, ти се опет некако друкчије наљутиш. Нашу заваду као да ветар однесе!. . А има ствари што је не би смео рећи ни оцу ни матери, а теби смем, и баш се никако не бојим да ти рекнем, јер знам, ако ме треба крити, ти ћеш ме најбоље сакрити!"... И она запдива у те мисли па опучи корачати Остави село па изиђе у потес и упути се потесом ни сама не знајући куд. Све друго умре за њу сем њеног некадашњег живота, у коме је сада живела. Хиљаде успомена јуриуше на њу иа јој притискоше