Zvezda

бр. 74

3 В Е 3 Д А

стр. 587

и једва се видео на небу; звезде као да су земљи нагињале; наоколо тишина, све сиава мртвим јутарњим сном, ни кокош на седаЛу не миче се; само што свеж јутарњи ветрић попирие и залелуја гране окићене пролетњим пупољком што ће сс кроз дан два развити у зелени листак. Тамно небо постајаше светлије, на земљу надаше роса... Тело јој обузе лака дрхтавпца. Она погледа нада се и око себе иа се прекрсти. — Боже, Господе! Ти буди пријател, — прошаиута, дахну неколико пута па се врати у собицу. — Морам сутра код комшије Марка да се с њим разговорим. Он је паметан човек, умеће ме посаветовати — рече зевајући и лежући у постељу. Зави се у губер. Снопаде је као нека лака несвестица која на скоро нређе у дремеж.... (НАСТДВИЋЕ СЕ) -4*.»

з д о и: I Неискусна, лепа, 'сирота девојко, Шго слободна у свет први чипиш корак, Млада ћеш у њему све имаги лако; Ал' твој живот биће кукаван и горак. Тешко теби тамо — зато пгго си леиа, Тешко теби — зато неискусна што си, Проћи ћеш к'о цветак кога сунце спржи, А целог се јутра купао у роси.

II Насмејана ока, а у лицу бледа, Пружила си мепи своју ])уку меку; Ал' тај осмеј, видим, да од срца није, Уз њега издајеш тугу, сету неку. 0 мој женски цвете, што венеш полако, Ја ти руку пружам .. Ја ћу бити блажен Ако тс пресадим на земљиште боље, Тамо, где ни од ког нећеш бити гажен... Београд. Вл. Станимировић.

ЈЕЛЕНИН МУЖ 1» 0 М А 11 нАппоАо Ђовани Верга (наставак) VI Вртар дојури као без душе и јави да долази у походу барон. Јелена је била под лиснатпм хладником, где .је обичио нроводила топле днсвне часове с п 1егивом или с каквом књигом у руци. Сасвим мирно климну

она збуњеном сељаку главом и прими барона између својих георгипа досгојанствено као нека краљица. Дон Пепипо, који је био павикнуг на збуњена и сметена примања, беше изненађен том господственошћу. Он је ту дошао у највећој гали, ударајући корбачем по ципелама, с правим нлемићским освајачким иамерама. Да у Јеленином нрисуетву не би одигравао улогу, коју су други одигравали, почео је, окрећући шешнр, дивиги се пределу, дрвено.ј клуни иод хладњаком и котарици за рад, која беше украшена тракама Јелена га послужи розолијом на нослужавнику за ликере, к^ли беше сличан ономе, шго га је бароница мајка чувала под кључем за свечане прилике. Дон Пенину се чинило као да је у нозоришту, где су алтавилски дилетанти намештали кулисе од хартије, а пастирке у рукавицама и лакованим цинелама одигравале своје улоге. При онроштају понуди он госпођи своја кола, да се провезе с њим до најближег места Јелена климну главом у знак захвалности што није значило ни да ни не, насмеши се још безначајније и марљиво настави нлести, оставивши мужу да одговори. Овај рече: — Зашто не; само ако је но вољи Јелени. Али тек што је барон отишао, Јелена му иаде око врата. — Добро си учинио што си пристао. Ја сам то веома желела! У вече се у Розамарини онет говорило о барону и Јелена ће рећи: — Штета шго је тако богат! — Ја сам богатији од њега! одговори њен муж и пољуби је у руку. Јер он нема ову! — Дабогме да нема! рече Јелена дражесно слегнувши раменима, и никад је не би ни добио. Рада бих била да сам богата, али не с онаквим мужем. — 0, на ти би га већ дотерала ио твојој вољи! рече Чезаре смешећи се. Ко да оцени далеке носледице најпростијих речи? Јелена се такође насмеја и рече: — Дакако! Али је неколико тренутака остала замишл,ена. Сутрадан дође барон са својим Фаетоном п своја четири вранца. Јелена је изгледала дражесна у својој сигавој и црној хаљини, нод штитом од сигаве свиле. Друге две госнође из суседства беху дошле и напуниле кола шареним материјама, црвеним сунцобранима, весељем и смехом. Ретко су кад сеоски становпици видели такав нризор на широким и нустим улицама. Чпм би се у селу чуо јасни коњски топот, све живо јурило је па друм. Дерлад су трчала иза кола, жепе су < тојећи на кућњим ираговима и држећи преслице под мишком унирале прстом у Јелену, људи, који су у касини „тресете" играли истрчавали су на врата. Пред каваном барон заустави Фаетон, тако снажно иовукавши узде, да су запенушени коњп у коленпма поклецнули, па онда иоручи сладолед. Женске, румене у лицу као и њихни штитови, стиделе су се малко, што парадирају пред целом варошицом, која се беше око њих