Zvezda

отр. 590

3 В Е 3 Д А

бр . 74

А Каћа? Она беше оиала, иобледела, пролепШала сб и иостала стаситија, али то већ беше Екатарина Ивановна а не Каћа; не беше већ ни трага од пређашље свежине и израза детињске наивности : и у погледу и у покретима јој беше нешто ново — бојажљиво и снебивљиво, баш као да она овде, у дому Туркинових, не беше код своје куће. — Од кад се не видесмо: — рече она, пружајући руку Стардеву. Видело се да јој срце бојажљиво куца. Гледајући му у лице веома нажљиво и радознало, она нродужи: — Како сте се угојили! Сунце вас нреплануло, развили сте се, али сте се у опште врло мало променили. И сад се она њему свидела, веома свидела, али сад је њој нешто или недостајало или било сувишно — ни сам није могао одредити шта је то што му смета да осећа оно што је некад осећао. Њему се не свиђаше њена бледоћа, нов израз лица, слаб осмех, глаз, иа би се чак могло рећи да му се не свиђаше ни њено одело ни столица на којој она сеђаше. Њему се не свиђаше нешто из ирошлости, кад се он није у мало оженпо њоме. Он се сети своје љубави, својих маштања и нада, свега што га узбуђиваше пре четири године, — и застиде се. Пише чај са слатким пирогом. Затим је Вера ЈосиФовна на глас читала роман, читала о ономе што се никад у животу не догађа; Старцев слушаше, посматрајући њену лепу, седу главу, и жудно чекаше свршетак. „Човек без дара није онај — мишљаше он — што не уме писати ириповетке, већ онај, који их < ише на то не уме сакрити." — Није рђаво, — рече Иван Петровић. Затим је Екатаркна Ивановна свирала на Фортенијану бурно и дуго, а кад је довршила сви су је хвалили и дивили јој се. „Добро је, добро је што се нисам њоме оженио -1 , помисли Старцев. Она га гледаше и, видело се, очекиваше од њега понуду да иду у градину, али он ћутдше. — Да се иоразгонарамо, — рече она прилазећи му. Како ви живше? Како је тамо код вас ? Ја сам за све време мислила о вама, — иродужаваше она хитро — хтела сам да вам пишем, хтела сам да дођем к вама у Даљиж, и готово сам се спремила за пол -зак, али сам се брзо предомислила: ко зна како ви сад о мени мислите! Ја сам вас тако немирно данас очекивала. Преклињем вас хајдемо у градину. Они пођоше тамо и седоше на ону клупу нод старим кленом, као и пре четири године. Беше већ сумрак. — Како, како живите? — упнга Екатарнна Ивановна. — Свакојако, жииотари се, — одговори Старцев. И ништа више не могаде смислити. Ућуташе. — Ја сам узбуђена, — рече Екатерина Ивановна, покривши лице рукама — ну ви нсмојте на то гледати. Тако ми је добро код куће, ја, сам тако рада да свакога видим и чујем, али не могу се нривикнути. Колико успомена! Чинило ми се да ћемо ја и ви непрестано говорити до јутра. Сад он из близа виде њено лице, зажагрене очи, и овде, у тами, она му се учини млађа, него нгго му се учинила у соби, и чак као да се новратио пређашњи, детињски израз лица. У самој ствари, она га носматраше са цаивном радозналошћу, баш као да би избдизу разгледала

човекз који је некада .љубљашз тако жарко, тако нежно, али и тако несрећно; њене му очи захва-Ђиваху за ту љубав. И он се сећаше свега до ситница: како је лутао но гробљу, како се затим у освитак југра, уморан, враћао кући, и очас га обузе туга и жалост за прошлошћу. У души му се ужди плам. — Сећате ли се онога вечера кад смо се одвезли до клуба? -- рече он. — Тада иадаше киша, беше тамно... Ватра му се распламћаваше у души и прохте му се већ да говори, да се жали на живот... — Ех, — учини он уздахнувши. — Ето, ви нитате како живим. Како ми овде живимо? Никако. Старимо дебљамо, онадамо... Дан и ноћ — корак даље, живот пролази млитаво, без утисака, без мисли... дању вратоломно трчање за добитком, у вече клуб, друштво карташа, пијаница, које ја не могу сносити. ГНта је бољс? — Али ваш је носао благородна сврха живота. Нн сте тако радо иричали о својој болници. Ја сам онда била некако чудновата, мислила сам да сам велика уметница. Данас све даме свирају на Фортепијану, и ја сам свирала као и остале, ничега иеобичног не беше у мени; ја сам таква пијанискиња, ка > што је мама списатељка. Заиста, онда вас нисам разумевала, ну после, у Москви, често сам о вама мислила. Каква је то срећа бити лекар, помагати онима што страдају, служити народу. Каква срећа! — ионови Екатарина Ивановна у заносу. Кад сам у Москви мислила о вама изгледали сте мн тако идеални, тако узвишени... Старцев се сети хартија, које је у вече задовол.но вадио из шпаххша и ватра му се у души наједаннут угасн. Он устаде и нође. Она га узе иснод руке. — Ви сте један од бољих људи које сам ја нознавала у животу — продужаваше она. — Ми ћемо се виђати, разгонараћемо се, није литако? Обећајте ми, ја нисам нијанискиња, нећу више Злудити на своју штету, нред вама нећу ни свирати нити говорити о музици. Кад уђоше у кућу и Старцев, према вечерњем осветљењу, виде њено ожалошћено лице, на очи нуне захвалности и питања, које беше унутила на њ, он осети неки нсмир и онет помисли: „Баш је добро што се онда нисам оженио." Он пође поздравл,ајући се. — Баш је требало да останете на ужини, - рече Иван Нетровић ироводећи га. — То је од вас врло „иернендикуларио". Дед, дед, нрикажи! — рсче он обративши се у предсобљу Павлуши. Пава, и ако не беше више дечак, већ младић са брчићима, узе позу, нодиже руку па трагичним тоном викну: — Умри, несрећнице! Све то раздражаваше Старцева. Седајући у кола и гледајући у номрчини кућу и градину, које му некад беху тако миле и драге, он се очас сети — и роман& Вере ЈосиФовне, и бурна Каћина свирања, и оштроумља Ивана Петровића и трагичне позе Павине, на помисли: кад су ови, како кажу, најдаровитији људи у граду овако необдарени, какви ли су тек остали становници овога града. После три дана Пава донесе нисмо од Екатарине Ивановне. ,,Ви но долазите к нама. Зашто? — писаше она. —