Zvezda

стр. 608

8 В Е 3 Д А

вр. %

сталаца Будин, проклиље светлост и одбацује живот, како се пева у оном класичном епу. Али Ципикова несигурна рука слаба је за ову колико Фину толико дубоку анализу, невешта да иохвата све танане ниансе овако деликагне историје. А после ми смо је тако често читали у вештих мајстора. У основи приче Крај Мора, тако пријатне и тако просте, лежи нека особита, уједно трагична и нежна концепција љубави. Јер у њој Циггико хтео нас је забавити једном старом љубавном историјом с тако мрачиим крајем. А тако светао почетак као да сте у Аркадији или уживате у друштву ДаФниса и Хлоје. Јере лен и свеж као роса, Кате невина и чиста као љиљан, обоје у оним жуђеним годинама док се још није кушало из оне горке чшпе, годинама више маште и страсти него памети, али јединим годинама среће. Па аихов несрећни роман, роман Абеларда и Хелојзе из живота, роман Ромеа и Јулије из књига. Ах, али тај крај, али тај завидљиви приморски Дон Жуан, ко би то слутио ?... И оно младо, ватрено срце и онај лепи, слатки живот и... али свега нестаде. Збогом, пропали снови; збогом, слатко чезнуће!... Бадава, нема данас Аркадије. Нико није рђав, иа опет сузе, болови, смрт. Али не цвета свуд у свету љубав нити свуда шири крила срећа. 0 напротив! Дошао сам до Повратка с рада, нриповести на коју сам највише и готово једино мислио кад сам о Ципику нисао, којом нас је у ствари он највише забавио и у којој је најбоље сачувана локална боја и то колико она сиољашња, лакше уочљива, толико и она друга, унутрашња тако рећи, која казује како крв брже струји, како срце живље лупа, како је страст елементарнија под тим небом ведрим и топлим. Детерминизам као гдегод у оној природној и социјалној историји Вои&ои Мас&иаг(; : у. Жива слика животног таворења, неми нротест протнв непранедне стварности и људске беде, оне беде што је трпи људска животиња, добро познате беде јер је сваки дан виђамо у разним обновл.еним издањимг. Али оправданаје бојазаи, ија се, бога ми, бојим, да се за то свакодневно вређање правичности и човечности човечност и правичност ие освете једном... Сада, то је тако обично, па ипак како је та обична истина неутешна и како човек ма колико да је отупео осећа како се у њему узбуђује оно што има заједничко с тим људма, и то не само оно парче срца него и оно мало савести, и он је чисто готов да се занрегие у јарам, да се буни против безумних предрасуда и окорелих навика, против овог неморалног морала, вашарског морала, што сваки осећа али нпко не признаје... Бадава, право је речено, није спасење човечанства ни у прогресу индустријске цивилизације ни у развитку установа званих демократских, него у милосрђу, узајамној помоћи, кад сваки буде тако радио као да је он одговоран за ту општу беду. Бадава, није само Фраза да са срцем расте и дух, и она позната мисао остаје тачна и кад се обрне, све опростити значи све разумети... Је л' те како, леиакњига, како шарен и пријатан свет, како живе слике те приморске душе, илемените и добре, страсне и поносите, смем ли рећи, иокварене и строшене.

Како је то свеже и окрепљујуће за нашу душу пуњену непрестано истим и раздражљивим утисцима било из живота, било, дабоме, из Француских романа. И еве је то исиричано стилом с извесним особинама на које пије навикло свакад наше уво, иначе нростом, израђеном каткад до богатства, ређе до еиергичности. И мени је жао што већ нисам свршио јер вам дугујем признање о манама- ове књиге, јер као што смо донекле видели, она није без њих. Не знам да ли је ситничарење, али помињем неколике иеравиине којо сад боду очи, али које ће време једном истрти. Два три конвенционална момента иначе тачна, јер је конвенција често само истина оверена дугом нрактиком. Затим, једном сиоменута врлина, штедња празних речи које само пуне листове а ништа не говоре ни срцу ни глави, сједне стране увећава емоцију и у тако нојачаном узбуђењу ствара се грозиичава уобразиља, која читаоца, опет с друге стране, везује с аутором, којом колаборирл с овим и којој писац има да захвали што читалац у себи допуњава гдекоје несигурне и недовршене потезе, или опет запажа гдекоја места поновљена и сувишна, срећом ређа или... и то је све што мало ремети утис^к иначе сачуване хармоније. Најзад можда ће неко приметити да се може ироћи са мање крви : четири живота и једно уво на 1:50 страна. Готово криминално расииање. Ади не вичите, та крв је макар џабе; она се ни у животу пе штеди. А писац га тако верно црта. Али на страну то немило нризнање, има обде нешто важније. Сурова реалност и човечје патње вазда остају а с њима и књига која им је овако жива и јасна слика. Ја завршујем оним чим сам почео : ја полажем иа овог писца. Овом ми је књигом дао на то право, држим да сам то показао у. Петровић. —■ ————

РЕЦЕРТОАР НАРОДНОГ П030РИШТА

Четвртак, 26. августа: Фромон и Рислер, драма у пет чинова, написали Алфонс Доде и Адолф Бело, иревео с Француског Мах. Р. Поповић. Субота, 28. августа: Слуга двају госиодара, комедија у два чина од Голдонија, превео с талијанског Б. Г. Страх од радости, комедија у једноме чину, написала г-ђа де Жирарден, превод с Француског. Први (пут). Недеља, 29, августа: Дневна нредстава: Крвна освета, драма у нет чинова, нанисао Виктор Диканж, превео с Француског Душан Ј1. Ђокић. — . Вечерња представа: Црвени Буђелар , позоришиа игра у четири чина, с невањем, написао Фрања Чепреги, превод с мађареког. Музика од Еркла.

Садржај: „Из Песама ,,Мојој колеон" Сгеома). — „Соенрва" (наставшс). — Из „Јадовпих аосама" (аесма)• — „Овбиљне, иаучне ствари" —* „Јеленин муж" (наставак). — „Марта". — „Књижевност" — „Регертоар Наролног Позоришта". ЗлАснвр: Ст. М. В еселиновии , — Ш тампагија С вет . Б иколита О б. В еи .Б р . 2. — ургдвик Ј ^нко М. В есединовић