Zvezda

вр. 80

3 В Е 3 Д А

стр. 637

— А! (Он стде капу, Бсличанствено прође руком по густој, очсшљаној коси која почињаше готово од самих обрва, достојанствено погледа свуд у наоколо, и бриж.1.11 во нокри своју драгодену главу.) А ја сам био са свим и заборавио. А видиш, и киша! (Он онет зену.) Носла много: не може све у глави остати а и господин псује. Ми идемо сутра.... — Сутра? — нонови девојка и ноплашено га погледа. — Сутра.... Но, нг, — додаде он брзо и с досадом, видећи да она сва уздрхта и тихо сагну главу, — Акулина, не плачи. Ти знаш да ја то не могу триети. (И он наирћи свој тупи нос.) Отићићу сад одмах. Каква је то глуиост — слинити ! -- Не, иећу плак; ти! — б;:зо рече Ак/лина, заустављајући силне сузе. — Дакле, ви сутра идете? — упита она после кратке паузе; — кад ће то Бог онет дати, да се видимо, Викторе Александрићу? — Видећемо се, видећемо се. Ако не идуће године, а оно доцније. Чини ми се, да господин жели да с-тупи у службу у Петрограду, — настави он, говорећи некако небрижљиво и кроз нос, — а можда ћемо и за границу отићи. — Ви ћете ме заборавити, Викторе Александри1)у, тужно рече Акулина. -- Не, зашто? Ја те нећу заборавити, само ти буди паметна, немој будалити а оца слушај.... А ја те нећу заборавити — не—е. (И он се сиокојно протегну и оиет зену.) — Немојте ме заборавити, Викторе Александрићу, рече она умиљатпм гласом. — Како сам вас волела, све, све за вас... Ви кажете, да слу нам оца, Викторе Алексансандрићу, али како ћу га слушати.... — Како? (Он изговори то као из желудца, лежећи на леђима и метнувши руке под главу.) — Јест, како Викторе Александрићу, ви и сами знате. . Она ућута. Биктор се играше ланцем од свога часовннка. — Ти, Акулпна, ниси глупа девојка, рече он најзад, — немој тако којешта говорити. Ја ти добро желим, раЗумеш ли ме. Ти ниси глуиа, ниси као проста сељанка, тако да кажем. И твоја мати није била довек сељаика. Ти си образована и треба да слушаш, кад ти се говори. — Али то је страшно, Виктсре Александрићу. — Их, их, каква будалаштина, моја драга: у чему видиш страх! Шта ти је то, — додаде он, нагињући се к њој, — цвеће? — Цвеће, тужно одговори Акулина. Набрала сам брекиња настави она, некако живље; — то је добро за теоце. А ово је кононља добро је нротив гука. А иогледајте, како је чудноват овај цвет: ја то у своме животу још нисам видела. Ево и иоменка и мајкине душице.. . А ево, ово је за вас, — додаде она, вадећи из цвећа китицу нлавих цвегнћа, везаних танком травицом, — хоћете ли? Виктор лено нружи руку, узе и небрижљиво номириса пвеће, поче га окретаги између нрстију и замишљено и важно гледаше у висину. Акулина гледаше у њега.... У њеном тужном погледу беше толико нежне преданости, толико покорности и љубави. Она се и бојала њега и не смеде илакати, растављала сс од њега и носледњи пут гледаше га А он је лежао међутим као какав цаша који великодушним

трплзењем и снисходлшвошћу сноси њено обожавање. Ја сам, негодујући, посматрао његово црвено лице, на коме се кроз притворну — презриву равнодушност огледало задоволјСтво , пресићено самољубље. Акулина беше тако лепа у томе тренутку; сва њена душа отварала му се поверљиво и страсно, ласкала и пагињала му се, а он... он бацио цветиће на земл.у, извадио из капута округло стакло бронзана оквира и стао га метати на око; но како се трудио да га на оку задржи, а уз то и носом мрдао, — стакло је ненрестано спадало и иадало му у руке. — Шта ти је то? упита најзад зачуђено Акулина. —■ Лорњет, — одговори он важно. — Зашто је то? — Да се боље види. — Дај да видим. Виктор се намршти, али јој даде стакло. — Пази, да не разбијеш. — Не бој се, нећу. — Она га бојажљиво принесе оку. — Ја ништа не видим, — рече она невино. — Али зажмури оком, — рече он гласом незадовољног учитеља (Она затвори око, пред којим је држала стакло.) — Али не то, не то, луда главо; друго око затвори! узвикну Виктор и не давпш јој да се иоирави, узе јој лорњет. Акулина ноцрвене, као да се осмехну и окрену се. — Није то за нас, рече она. — Гле молим те! Бедна девојка ућута и дубоко уздахну. — Ах, Викторе Александрићу, како ће ми бпти без вас! — рече она од једном. Виктор избриса лорњет крајем од канута и спуети га у џеи. — Да, да, рече он најзад, у ночетку ће ти бнти тешк >. (Он је благо удари но нлећима; она лагано скиде са плећа његову руку и илашљиво је иољуби.) — Ну, да, да, са свим, ти си добра" девојка, — настави он задовољно се смешећи, — али шта да се ради? 1';.змисли и сама! ја и господин не можемо овде остати ; скоро ће и зима, а у селу зима, ти и сама знаш, то је ирави ужас ! Друга је ствар у Петрограду! Тамо има таквих чуда. каквих ти, луда главо, ни у сну ниси сањала. Какве су куће, улице, па друштво, образо >ањс —• дивно чудо!... (Акулина га пажљиво слушаше, отворивши мало уста као дете.) У осталом додаде он, — зашто ја то све теби говорим? Та ти не можеш ни иојмити! — Зашто, Викторе Александровићу ? Ја сам разумела све с м разумела. — Видиш, молим ге! Акулина обори главу. — Пре нисте са мном тако говорили, Викторе Александрићу, — рече она, не дижући очију. — Пређе?... Пре! Виш ти!.. Пре !... рече он, као негодујући. Они обоје ућуташе. — Време је већ ићи, рече Биктор и ослони се на лакат. — Почекните још мало, рече, умиљ^вајући се, Акулина. — Што да чекам ?... Ја сам ти већ рекао збогом. — Очекните, понови Акулина. Виктор опет леже и иоче звиждукати. Акулина не дизаше очију е њега. Могао сам видети, како је узбуђена; усне је стискивала. а н.ени бледи образи норуменеше.