Zvezda

В В Е б Д А

стр. 659

Можда најлепша културна добит краја нашега века, тоје интелигентно мишљење да је вера приватна ствар. До воље човеку стоји хоће ли се задовољити Књигом Носгања Мојсијевом или Постанком врста Дарвиновим, хоКе ли тражити моралног вођу у десет заповести и максимама Христовим или ће се водити лајичким утилитарним моралом, главно је бити ноштен човек и користан члан друштва. Борило се нротиву верске несношљивости и искључивос/ги, и слободни мислиоци би Гј ешили када би у борбу нротиву предрасуда уносили онај исти Фанатизам и мржн.у којим се иротиву њих црква борила. Тај скроз философски поглед на ствари, то прелазно стање између вере и безверја, ђенијални Ренан лепо пореди са нрелазним бојама на голубијем врату. И, нонављам, нико нема нрава да замери Побједоносцеву, што је пошао еа хрингћанске тачке гледишта; он има краво тако да мисли. Али оно што буни човска тоје она његова ансолутна сигурност којом ои говори у име вере, као да је он наследник Христов на земљи, и да држи у шаци исгину. Његов тон је пророчки, књига му личи на Откровење. Он растеже и скуиља верске појмове да би доказао свије реакционарне халуцинације. Босие је, са више духа и вештине. у једном снису (Ба Ро1Шцие Лгее (1е Г ЕспШге 8а1п1:е) исто чинио: теорију апсолутизма извлачио је из Светога Писма, иоткрепљујући своје мисли многобројним наводима. Протестант Жирие, из пстога извора, истим наводима, и још неким које је његов противник обишао, врло логички извео је теорију народнога суверенитета. Не би ни мало било тешко доказати битно демократски карактер ирвога Хришћанства, енергичног иротеста сиротиих ст.ч Јжа противу силних и богатих. Не треба губити из вида из кога су сталежа били први ученицч Христа, сина дрводељеног, који се у јаслима родио. Иостоји крлтично мишљење да сгав у очеиашу: и остави нам долги нашја (е1 с1еП1)ега ио8 (1е1).ка иозЈга) значи једну страшну ствар: ликвидацију дугова, м .теријалних дугова, у којима су сиротни сталежи грцали, н због којих су као робље нродавани. Затим, и не заустављајући се на схватању Хриш ћанства тако крупних имена у црквеној историји, као што су Августин и Клеменгије, треба се сетити онога дивнога н великога Јована Златоустог, и;у'всћег говорника и најбо.вег срца што је икада било у хришћанској цркви, који као цариградски натријарх, у сред саборне цркве, сишо нанада на царицу Евдоксију и њезин двор, и чије речи тренте од божанске љубави према малима и угњетенима. Сељачки покрети у средњем веку дизали су се у имс јеванђељеке једнакости, и сурово и крволЈЧно нлемство није их сузбило наводима из Матије и Марка него вешањем и снаљивањем. У нашс дане: онај покушај за измирење цркве и демократије, који су око 1830 у Француској покушавали Лааене, Лакордер и Монталамбер; стварање хришћанске демекрагије готово у свима културним земљама европским; енциклика иапе Леона XIII о друштвеном питању; нлодан и заслужан рад кардинала Ирланда у Сједињеним Државама. Но, да не номињем више шизматике, довољан је сам Толстој, на сваки начин најискреније и најдубље религиозан човек у Русији. Преда мном је н>егов чувени иротест противу гоњења, мучења и убијагва руских Духобораца, нротиву драгонада и инквизиције нашега века, којима је духовни отац и прави творац исти овај дубоки и ведри Иобједоносцев, који модернлм идејама добацује да се шире

софизмом и џелатском секиром. У бриселском Новом Човечанству читам одговоре Толстојеве на питања о рату и милитаризму, која му је нослало уредништво тога часописа и Флоренцијског Мсђународног Живота, и Хришћанин Толстој није ни мало умеренији од атеиста и анархиста Чиприаниа, Грава и Лујзе Мишел! Друго је спекулисање са народном глупошћу, која се овде прикрива звучним називима: народни иојам, народно веровање, народна душа, руска душа, Зашто? зато што нросвета и слобода иде наралелно, зато што онога часа када руски мужик буде изтргнут из вековнога кала не.заања и беде, пространом и светом Русијом одјекнуће мало другачи звуцп... Шпанија пропала и никаква, најбољи је доказ до чега доводи један народ систематско туцање у ; главу. Да бп нравдао своје реакционарне мере противу народних школа и читаоница, за које су се заложили сви интелигеитни Руси, којима образ црвени и срце пуца због јада и незнаља народиог, Побједоносцев је узео доказизати како цивилизација и наука нису ништа, и да је идеал људски бити у блату и не видетп даље од носа! Сиромах ЖанЖак, каквога је следбеника добио! Наш Г. Академик превео Је ову болесну старачку књигу једним бледим, безизразним, скроз неакадемским језиком. Ако је хтео да се њоме веџба у превођењу са рускога на српски, извесно ј'с да је промашио циљ, зли, ако је хтео да нам мрском начини симпатичну Русију Тургењева и Толстоја, он од Побједеносцевљевих Мисли одиста ништа боље није могао наћи. Ј. С.

Покрет, свеска 1. Нови Сад, 1899. Садржина : Пристуа. Како се уре/јивао Љточис. 0 извшта : )има књижевнога Одељења и Одбора Матице Сраске. 0 књиисници и књижничару Матице Срчске. Средина Матице Сраске. Цена ирема материјалу. Овде је нема. Има ли у нама, у нашем бићу услова за самостадну егзистенцију и за сталан развитак! Где су ти услови? Шта им смега а шта их иомаже? Игд. све су то питања која доиста излазе из круга разних еснаФских питања, али која задиру у једну ситиицу као што је рецимо онстанак једнога народа; номислите само срнскога народа. А ко ће још и о њему да се брине ? ! Књижевна интелегенција Срба у Угарској, или бар оно што се тако — јер то није питање само србијанско, босанско (ви сте имали при.шке ваљда чути да то није једно исго) него иитање свију нас, нита1ве свесрпско, она, велим, увидела је, ако се не варам, да смо доста лагали сами себе, да је време једн>м занитати зашто наш народ проаада, да треба потражити бар узрока ако не лека немару, да не кажем што више, иаше интелигенције, моралног расулу нашег народа, опшгој немоћи, исцрпености, измождености онога чарода који има такву славну прошлост као што знамо а таку једну будућиост, као што изгледа, И ти вођи народни, да их тако назовемо, послушали су ону јсван1;ељску: ко куца, оТвориЛе му сс и решили су да с времена на време, кад се скупи д>ста материјала веле (о српска индоленцијо), закуцају тј. да претресају и раснравлзају разна социална, књиЖзвна и просветна питања која се тичу Срба у Угарској. Што се тиче правца којим ће Ићи, ако и То за неШто