Zvezda

вр. 83

3 В Е

3 Д А

стр. 661

ноге, и погледа бојажљиво, и изненађена ноднже се са фотеље, у евоју ћерку, која уђе и која изгледаше да је на брзу руку евоју тоалету спремила — Марта! шта се десило, моје детс... Твој муж? — Не, мама, мене се тиче... брзо, брзо.,. Је ли отац овде ? зовни га.. Млада жена грозничаво ломљаше руке; њени иретп згњечише мали астраханеки му®; а повраћен вео доиуштао је да се виде очи укочене од лудила. Нежно, болом нзмождено лице, изгледало је у јасној светлости априлског јутарњег сунца, као цветак кога је мраз ухватио. Неспособна да буде ладнокрвна, и сама узбуђена овом ванредном појавом, и уилашена, оде г-ђа Хуртенова кроз салон, до врата кабинета свога мужа, н са загушљивим од страха гласом зовну га: — Ходи, Марта је овде. Одмах дођи. Кад се вратила имала је толико врсмена да јадно дете своје загрли. Марта плакаше тихо, скривајући главу на материним недрима. Госиодин Хуртен затечс обе у овом ноложају. Он је био веК оседео, са кратком лепом брадом, И као дугогодишњи бележник, био је навикнут да се нонаша еЛегантНо и пажљиво, а да при том пријатни поглед и израД његова лица не изгуби ону благост. Гласом своје жене узнемирен стаде Хуртен на прагу непомично стојећи, и бол његове ћери, јединог иријатеља његова живота, етеже му срце. — Моје дете, шта је то било? Шта тражиш од нас?. . Ти нећеш ни да ме аагрлиш? Она ее отрже од матере, да се баци у наручја оцу, али наједанпут стаде, и полуонесвешћена клону назад, сагнувши главу са разбарушеном златном косом. Наједанпут иогледа обоје, чији је грозничав израз доведе до несвесности... И са пренагљеношћу и тоном у коме не беше оног обичног, јасног, кристалног звука рече: «— Мој ће муж одмах доћи... Он ми није казао, није ми ништа казао, али овог ће часа доћи... Неколико нријатеља, — другова из скупштине — задржавају га код куће због неког прешног нОсла... Ја сам јуче после подне била овде... Ја сам била овде, ви то морате казати! И потмулим гласом павши у наслоњачу, и грискајући зубима Фину батистену џепну мараму, понављаше : — Овде, јуче од три до шест... ци то морате казати! Двострук узвик пун страшног прекора, и дршћући од зловоље, оте се - са усана родитељских. Признање кривице, која је снрото и јадно дете нод теретом стида и гриже савести, притискивала. изгледаше да је ван сваке сумње. — И ти си то урадила !... Несрећнице! — И ти рачунала на твоју матер и на ме, да би казну избегла? И ми треба часног човека кога си тн изневерила да лажемо ?... Ти ниси при себн! Ломећи руке тихим испрекиданим гласом, одговори Марта: I — Нисам при себи ! Ја сам луда! 0 шта ме је то савладало? Све је дато забораву; људи, ствари чини ми се да су изгубили свој обичан значај. Ја сам била са свим заслепљена, до несвесноетн. Нешто је нада мном господарило, место мене је радило, моју је душу, па чак и лик нреобразило .. .Ја сам се дала занети до преступа, као у каквој несвестици... о ви не знате ништа о томс... Андре мој \ндре! Ја га водцм.,.,ја га волим у овоад цајвсђеч болу кад мо

савест мучи 0 то је ужасно. Ја га волим толико, колико онога мрзим... Андре само подозрева, једва ако сумња, можда услед забуне и одвратносги, којаје мноме овладала. Срећо, драга срећо, све је дакле изгубљено. Може ли очлјање и грижа савести да то поврате ?... Мајко, оче, сажал'те се! Наколенима, скрштених руку нанред опружених, она очајно преклињаше. Мајка, на чијем се благородном лицу иод густом седом косом огледао душевни страх ћеркин, очима нуним суза покуша да је иодигне; али отац остаде укочен и нем само иоигравање мускула на лицу издаваше му гнев и узбуђење. — Ништа се не може учинити, — рече он нанослетку. Срећа је само онде где је и част. И он остави љутито собу, са једним покретом руке одбијајући ћерку, ксја оиет наде на столицу. Могаше се чути како по салону брзо корача тамо амо. Изглед лица није био у његовој власти, ходао је руке скрстив озади, а у очима иуним бола виђаше се суза. Осећај части борио је се са силном очинском л^убавл.у. Застаде нред столом и иоче махинално превртати ФотограФије у албуму. Наједанпут разрогачи очи, лице му постаде самртнички бледо. Једна жена са као мермер белим голим раменима осмејкиваше се, као нежна нролетна успомена на топле летње дане. Ах, каква страшна несвестица обузима нас, кад све па и саме себе заборавимо. Да, тако је било некада, и аашто се нодиже иротиву њега, из таме нрошлости његова ногрешка, једина, која га је теретила? Он притиште руком врело чело... У предсобљу се чу шум гласова, и са очајним молећим изразом уђе Марта: — Оче, оче, ево га Андре. Милосг! Милост! Ван себе, приђе јој ближе, и једва што јој могаше дошаннути : „Ту, ту остани". И дршћућом руком загвори врата, кад Андре ступи. Требало је ванредног наиора, да се нрибере, и једва што могаше без узбуђености да унита: — Шта има ново, мој драги Апдре ? Каква те срећа довела да те вид/јм? Андре Дирије, човек од 35 година, висок, црномањаст, са закопчаним канутом, мисаоним челом, и војначким брковима, напрезаше се одиста да изгледа миран и да себе савлада. — Јесмо лн сами? Да нас ко не слуша? — Нико. Да се ннје што рђаво десило ? Андре ухвати руке Хуртенове. — Погледајте ме, и реците ми, да ли би ствар која није рђава, могла за јсдну ноћ тако изменити моје лице. И вреле сузе ночеше да се котрљају са његових поцрвенелих тренавица. Седе, и плакаше за један тренут ћутећи. И сузс овога човека од дела бејаху трагичне; госно,лин Хуртеи седе нрема њему. — Госнодине... оче, мој ,је бол неисказан, бескрајан, као што је и моја срећа у опасности и можда је чак и изгубљена. Ни ћете ми једном речју све казати, и та ће ме реч наиравити најнесрећнијим а можда и најкривљим. Одговорте ми на Вашу часну реч: је ли Мартајуче после подне била код Вас ? Хуртен је био на ово питањс снреман, и ни један мишић његова лица не издаде га, кад одговори: — Алн, Андрс, зашто тако свечан тон код тако обичне