Zvezda

бр . 83

3 В Е 3 Д А

стр. 603

узеде руконис н оде Бјељннеком, „руском иророчанству ! мисли, критичару, чије само име иренерази почетнике." „Нов Гогол. је васкрсао", рече критичару улазећи у собу. „Дабоме, оии иичу данас као печурке!" одговори Нјељински гневно и иерадо пружи руку иут рукописа А:ги дејство јс било исто, као и на Некрасова. Кад је га писац походио, викну му страсно: „Разумете ли сами, овако како сте млади, како је ово истинито, тто сте нанисали? Не верујем. Али ту им;' прчве, уметничке инсиирације. Поттујте сами дар, којим с/ге обдарени, иа 1гете ностати велики књижевник." Да би ово изненађеље и одуКиевљеље. могли ранумети, ваљи се сетити, да руска књижевноет није имала ии јеДног јединог ггокушаја ове врсте, осим Гогољева „огртача", и да Су Тургењевл.еви „Ловчеви ЗапЗсници" изишли тек после иет година. После неколика месеца, ио договору Бје.Ћинслговом с Достојевским. буде ромаи „Г>едни људи" штамиан, и пишчев литерарни углед би заснован једним ударцем. Немпр и многостЈ »асност љегова би]ха, може се веК по томе иознати што је он одмах, ношто је ве11 почео уједном правцу, којим је и Дпкенс мало пре тога иошао, наставио у другом, у Пол де кокову маниру, и написао комичну новелу без вредности: „Ту1)а жеиа и муж под постељом." Он је рано иочео иреко мере много да чита. Још му није било ни дванаест година, а он је већ био нрочитао Карамзина и Валтера Скота, историју и хрпу историјекнх романа. Живот га је био начео, јер је био нервозан, раздражљив, плашл.ив, оеетљив, иреко мере развијен и при томе наоружан необичном спремом да се уживи у измишљене ситуацпје. У иижин.ерекој школи нарочито је вредно читао Балзака, лудовао за његозим Реге Сгоио!:, који му је свим својим духовним утисцима пружио ј.едну од претиоставака за његове властите романе; нревео је „Еидеше (ЈгашЈе!;'', у осталом много читао Жорж Санда, Евжена Сија, Дикенса и ХоФмана, које све можемо познати у његовим производима. У тој првој периоди младосги, биојеДостојевски још плен најразличнијих утицаја. Он је сам, у својим старијим годинама, нричао како га је Бјелински одвео социјализму и како се, како он то назива, трудио, да га учини атеистом. Иета мржња и иста неблагодарност ирема људима (Херцен, Бјелински и т. д.ј к>ји су утицали на његову младост и која налази израза у роману „Демони" (Иомашш), хоКе, у том горком и отровном покушаЈу, сву кривицу, због његових младићских убеђења, да свале на једнога мртваца. Морамо се сетити, даје то стари реакционар што то говори и, рад љегове одбране, да је Достојевски био човек кога је живот злостављао. 23. априла 1819 године, у пет часова ујутру, буде Достојевски уаншен, заједно са још тридееет н три младића. Он је дуже време припадао неком кругу, који се био образовао око неког Петрашевеког, нристатице Фуријеровогсистема; у тлм седницама говорило се глаено и ненажви во. Вођ, као нрави Фуријериста, био је неприЈатељ богова и краљева, протизник брака и својине у свом владајућем обллку. Сам Достојевски био је итужен због учешћа на сасганцима, осуђивања строгости цензуре, због читања или бар слушања заорањених брошура, најзад због тобожњег обећавања да се установи једна шгамиарија.

Онтужене одведоше у тврђаву и затворише их, изолиране, но казаматима. Осам месеца били су без икакве забаве сем саслушавања. Тек при крају њихова заточења дадоше им неколике забавне књиге. Јадни несник, који је био упућен само на друговање са својим мпелима, осећао се као да је под неким ваздушним шмрком. 22. децембра поведоше онтужене, за коЈе су нашли да ';у криви, на Семеновски трг, где је губилиште већ било нодигнуто. На хладноћи од 21 Реумировог степена морали су екинути одело до кошуље и тако да саслушају нресуду. Читање је трајало пола часа. Кад је читаље ночело окреге се, увек онтимиетички Достојевски, евоме суседу и рече: „Ама Ј - е ли могућно, да ће нас погубити?" Место одговора, унитани покаже ])уком на неколике иредмете, који су лежали иод колским нокривачем и личили на мртвачке сандуке. Смртна пресуда се свршавала речима: „ осуђују ее на стрељање." Свештеник, са раснећем у руци, изиде нанред и позиваше на смрт осуђене да се исноведе. Сви су то одбили сем једнога. — Затим везаше за колац Петрашевског и другу двојпцу од коловођа. ОАицир командоваше својим војницима, да напуне пушке и поче даље командовати. Тек у томе часу залеирпта се бела застава и осуђеницима саопштише, даје цар променио њнхову казну. Доле крај шаФОта чекале су саонице да их одведу у Сибирију. Доетојевски је био осуђен на десет година робије. Али и та казна буде доцније промењена. Био је осуђен на пет година робије и четири године да служи као редов у војсци, са губитком илемства играђанских права. У Тоболску се расташе путови осуђеника и рекоше један другоме збогом. Метнуше им ноге у окове, обрпјаше им главе и нослаше их у разиа места. Све шго год је Доетојевски у сибирском казненом заводу, међ неваљалцима и просјацима, незналицама и дивљацима, злочинцима и очајницима видео и осећао, доживео и преиатио, све то изпео је он свету, у индиректној Форми, у својим „Записницима из мртвог дома." У погледу оиисивања и еа нсихолошкога гледишта то је једно од највећих ремек дела, што нам књижевност може пружити. Та књига не би нрошда кроз цензуру, да ју је он писао у своЈ - е властито име и да је свој злочин онисао као политички. Ми се, зато, овде суерећемо са једним измишљеним приповедачем, који је, у ненадној страсти, извршио обичан криминалан злочин, те тако сва посматрања надају на његов рачун. А што Достојевски не прича то је, да је он сам предмет оних ужасних, телесних казна, које описује. Од 184У -1859 био је Достојевски за литературу потпуно мртав... Било му је тридесет и седам година кад се, растројених живаца, вратио из Сибирије. Велика се промена догодила с њиме. За четирп године, које је нровео у заточењу, није ни једне књиге имао сем Новог Завета, који је неирестано читао. У његовој души нестало је сваке побуне. Он сада није само увиђао да је био млад, и да је одвећ малим иознавањем људи хтео да реФормише свет и да је тим апстрактним идеализмом био забасао, него поетаде скроз нобожш н понпзан, послушан и иокоран. Овоју казну сматрао је да је иравична, па је, шта више, зато цару Николи био благодаран. Био је уобразио, да би без ље полудео. Мислио је, да би му тај шсгвени страх, који је