Zvezda

вр. 89

3 В Е

3 Д А

стр . 709

ИЗ „ПРОЛ.ЕТНИХ ЕхЛЕГИЈА" Узабр о сам ружу красну, Ба груди је метнух своје, Најдражу јој иесму шаићем, Шапућем јој — нме твоје. Узабр'о сам ружу красну, 0^ диван ли мирис даје!..Она мени сласти пружа, Ја њој — свој - е уздисаје. Мириши ми, ружо мила, Нек се слабе груди смире!... Ал' не, — ти си чежња сама, Груди ми се већма шире... Драгољуб. * ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н наиисао Ђовани Верга (наставак) Чезаре приђе п затвори врата, која је служавка оставила отворена и у грсзничавом узбуђењу очекиваше, да она свој иосао сврши. Приневнш ухо на кључаоницу чуо је како лагано хода тамо амо између соба и кухиње и тромо испрашује ствари. Тек овда онда з ппкрипмла би врата на кухињи. Његове мисли јуриле су од Јелене ка служавци, с болном брзином, с механичком равномерношћу, која му је мозак раздирала и доводила га до таквог нестрпљења да је све цептео. На једаннут се те мисли зауставше н I Јелени и на оном тренутку, у ком би с тим нисмом стуиио иред њуГ И тада се реши, да трнељиво чека, јер је хтео да добије временада се умири и да види шта ће да чини. Шта да јој каже? Шта ? Да она љуби другога, да љуби Каталдија? Да му она то нише у том писму, иред његовим очима? А ако му она то пише? Ако му она напротив заповеди, да не дира у њену част и да ^е остави иа миру?.... Али што да нише, кад је он далеко.... он јој је дакле морао писати?... Како? То је мо])ала знати служавка. Она, која је подлачки уживала у његовим мука.ча, која није могла да скрије своје ирезрење.... И кад јој је он писао? Где су била та писма? Његова мисао опет се крену ка Јелеии. Он нокуша да изнађе узрок за што се она тако изменила, ређајућп у глави дан нод дан све њене постунке и речи, којих се могао сегити. Наједанпут му изиђе прод очи онај дан кад ју је срео на вратима бледу е очима, у којима се још огледала кривлца. Иа онда оно вече на балкону беше готово пала у несвест, кад је она дађа отпловила за Амернку Он јејош гледао онај црвени Фоњер, који је расипао своју светлост но мору, гледао је шу како од бола цвокоће зубима. И онаје иатила гада као и он еад; ко зиа? можда и ви ■ шу.Гледала је како за навек одлази човек, кога је љубила из

над свега, а овамо морала је да пред мужевљевим очима угушује своје счајање... И неколико тренутака размишљао је он о томе мужу, као да је то неко лруги. — Поеле се Јелена мало по мало умирила, дошла је дотле да је с њим разговарала љубазно, да му је пуштала да је љуби. А он? да ли би попуетио и он, кад би јењао тај ужасни грч? Да ли би јој још који пут тепао пријатне речг ? Да ли би тражио да га она малује ?... — И помнсао на та миловања забадала му се у срце као мач! Та миловаша нису била намењена њему, већ неком другом што се шуњао око његове куће, кад би он одлазпо да зарада хлеба за сабе и њу. За тим се сећао, како је Јелена избегавала његово ногледе, како је бивала, све равнодушнија нрема њему, како се враћала кућн бледа, сувих усана, очнју нуних страсти... Где ли је тада била?... Да, куда ли је ишда сваки пут, кад бн онако хитно шмугнула из куће с конреном на лицу? Она му то не бн шшад нрнзнала! Али за то писмо можда би му казал ~. За што га не отвори? За што не нокуша да сазна шта је у ствари? А ако би пак Јелена била невина?... Кад не би било тога пис.ма? Да он о томо нипгга не зна... Кад би могао уобразнги, да га Јелена није нисала?... Ј>ад би он био убеђен о нротивно.«, шта бн јој рекао? ИГга би у<инио? Шта би се збило у тој кући; у тој соби с белом постељом, у томо кабинету, где је толико о њој нремишљао?... А оно створењце, што је било на иуту?... То створењце... Кад ће се родити? Оттада Јелена више није била његова? До кога се стенена предала другоме? Да лп му је дала само срце, мисао? Она је увек била мало лакоумна, занешсна, али срцем добра. Можда је била само лакоумна и није имала никакве друге кривице! Ах! како беше ужасно то нисмо, што је стојало неномично на његовом столу, с оним именом, што га је нанисала елегантна и мирна Јеленипа рука.' Кад би оно могло рећн, да је Јелена крива једино у томе, што ја била лакоумна. За тим етогну неснпце, покрн очи, и стаде нлакати као мало дете, загушујући јецање руицем, јер ,је била још ту служавка, која је ненре^тано чистила и брисала. Она је нарочито одуговлачила свој носаЈ и нрислушнивала. При тој иомисли обузе га страховит гнев, и у беснилу јурну кроз собе да нађе штап, да је измлдти. Али се врати, С9де и гунђаше: — М >рам бити миран, морам бити миран!.... За тим обриса очи и лице. Донекле је стојао непокрсгно, за тим промоли главу у ходник и упита служавку, да ли ће већ једном да иде. — Морам да опеним чорбу за госиођу — одговорила је она из кухиње. — Госпођа се не осећа добро. Не могу да је оставим саму. — Ах! јечао је јадник уједајући се за руке као нека дивЉа звер — Чини ми се да ћу иолудети! Шта сам учинио тој стидној жени ! За шго ме тако мучи? Како ужива у мојим мукама? Она зна све, могла би ми казати све, што би ја био рад знати но цену свог живота... Она ће го казати пиљарици и обућару тамо доле, чим изиде из моје куће, а мени неће. С њима ће се смејати мојим мукама. И ја се морам правити маран нред суоедима, које нећу моћи да ебмаш м. Мораћу се нолазати с Јеленом као и пре!.... Као и пре!... Очи му наново надоше на то кобно нисмо. Ох, кад би то писмо могло ма колико оборитн његову сумњу ! Нанослетку шта значи једно нисмо? Доле речи. — Љубим