Zvezda

стр. 716

3 В Е

3 Д А

вр. 90

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н написао Ђовани Верга (наставак) Он је у мислима одгађао тај тренутак ужасног искушења, као болесник, који не сбзирући се на опасносг да живот не изгуби, преклиње хирурга, да одгоди за сутра дан операцију, коју мора да изврши. Дошао је до убеђења да је боље припекати док служавка не оде. Али на једанпут се поче прибојавати, да се она не помоли на вратима, с котаридом у руци, и да му не рекне: — Сад идем! Беше га страх, да остане сам са својом женом. Полако изиде из куће, шун.ајући се поред зида, да га не би спазила пиљарица или чизмар. У глави му је лупало, а срце је хтело препући од болова. Неше се упутио оној клупи Виле Реале, да ту седне и да се добро исплаче у свој рубац. Морао је да крије сузе, јер бп се свак смејао његовом јаду. Ко би имао учешћа према њему? Ко би му веровао, да он своју жену љуби сад више но икада. и да плаче не што је гневан, већ што зебе у срцу? Пролазио је улице, кроз које јо обично ишао с Јеленом, посматрао је још из далека своју мирну кућицу, осветљену сунцем, у којој као да се ништа не беше променило. Прозори су били отворени као и обично и кроз њих се смешило сунце Напослетку се одлучи да иде кући. Беше в(ћ време ручку. Јелена га је морала очекивати! ТПта ће јој одговорити, ако га запита шта је узрок, те је задопнио? Шта ће радити, кад га погледа у очи? Р1з кухиње је допирао добар, прпјатан мирис. Сто је био постављен. Јелена га је одиста очекивала, нрелиставајући неку књигу и рече му само, да је мннестра хладна. Чезаре поче халапљиво јести, не дижући очију с тањира, правећи се да је гладан, покушавајући да ручак отегне да би одгодио тренутак, када ће служавка сто спремати и он сам са својом згеном остати. Јелена је била мирна као и обично. Њен муж би се овда онда тргао, кад би чуо њен тихи глас илп се случзјно срео с њеним бистрим очима. Осећао је пнстинктивно да му је претварање одузимало велики део снаге, лиша вало га његовог права и мало по мало га догонило, да се пода судбини. Кад би Јелена знала, да је њено писмо од јутрос у његовим рукама, како да јој каже, за што је толико чекао с том раном у срцу? Како да јој говори о свом гневу и својој љубомори кад их је ућуткао онда кад> су морале највећма да бесне? Служавка распреми сто и узе му тањир иснред њсга и салвет с колена пре но што је и довршио с вечером. Јелена бсше изишла на балкон. Мало после врати се и јави, да долази дона Ана и Камила. Чезаре дубоко уадахну. Вече је пролазило суморно, у пркос несносном брбљању дона Ану, ведре Камилине мирноће, шкрипања Робертових ципела и апсурдних тврђења дон Либорија, који је у нозно доба ноћи дошао но породицу. Изгледало је као да се нека заједничка, неисказана мисао врти у главама свију, као да неки необјашњиви нечир обузима све њих и као да цх гоци да што дуже остану

заједно. Чезаре је мислио: — Док будемо сами... и желео је да тај тренутак што је могоћно више одгоди. Осећао је како му се крв сваки час леди, чим би разговор престао. Напослетку устаде цела породица и пробави више од четврт сахата у предсобљу док су метнути шешири и док је једно другом рекло лаку ноћ. Служавка изиде да присветли на степеницама. Чезаре мишљаше у себи: Причекаћу док најпре легне служавка. Ова се врати са свећом у руци, затвори врата и сањива ходаше по собама тамо амо, да спреми што је потребно за ноћ. Кад је напослетку отишла у своју собу, Јелена је већ била у својој ностељи. Чезаре очекну још неко време, док није умукнуо сваки шум у кући. Чинило се као да тражи речи, којима ће почети, објаснити узрок зашто је дотле ћутао; све муке, које је од јутрос претрпео, све радости, које су се претвориле у болове, падаху му на ум једна за другом пред вратима те собе, где је Јелена толико пута наслоњала своју смеђу главицу на његова рамена. Он наслони чело на рагастов и плакаше дуго и горко, дрхтећи целим телом и загушујући јецање, да га Јелена не би чула. Она то не сме чути; он пред њом није више могао ни да плаче, није више могао да на њеним коленима да одушке својим јадима. Он беше муж, који више није љубљен, чије су сузе смешне. Сутра! Морао је да чека до сутра. Сутра ће бити мирнији, те ће моћи да све бистрије оцени. Кад је чекао до сзд, могао је да чека и до сутра и да јој покаже, да то не чини у нреиагљености, већ после зрелог размишљања. Једна ноћ прође брзо. Али каква ноћ! У тој књижници! с главом подбоченом на руке! Колико мисли, колико успомена, колико визија, колико снова! Кад би Јелена опазила, да он није легао, па би га нотражила! Кад би отворила врата на књижнпци? Кад би погодила све, па дошла да му каже: — Чуј, ја сам невина! — Или: — Љубим те још, љубила сам те увек. Опрости ми!... Онростп ми! На прозорима забели зора, али каква бледуњава и суморна зора! Почињао је нов дан! Опет дан као и јучерашњи! с истим јадом, с истом неодлучношћу. Чезаре још није могао да изговори себи ону утешну реч: — Свршено је! сне је сврш^но! Кад ће он моћи рећи, да је све свршено ? Никад! никал! Па и онда кад би се одважио да се дочепа с Јелен>>м, и онда не би било свршено. Па и кад би она нобегла, па и кад би је најурио из куће, опет не би бил<> свршено. Па чак и онда, кад би му рекла: Јест, истин-1 је; пе љубим те више! — Јерјеона живела још; она , од чијег се гласа сав потресао, чији је поглед продирао до дна његове душе; она с богатом, црном косом, белим рукама, дугим тре.г^вицама, с рупицама на образима, кад сс смеши, с оном руком, која је подрхтавала кад је додиривала његову оно в"че, кад га је она погледала оним сјајним очима; она. која га је ухватила за главу обема рукама, па га нољубила, која је шетала с њим испод поморанџи у Розамарино, к >ја је још јуче нагињала с балкона бледо чело и гледала за њнм, која је под срцем посила један део њега. — Ах! да је умрла, да ју је синоћ видео носледњи пут под мртвачким нокровом разбарушене косе, да јој је за увек скрстио руее на грудима, он сам! да ју је могао нољубити у чело, с уверењем, да на том челу није иикад било места за друге пољупце, да она није