Zvezda

СТР. 768

Свршио сам своју другу слику рускога живота, Сна, не пробудивши нигде самога јунака Обломова. Само му је Штолц с времена на време износио огледало обломовске бездане лености, апатије, сна. И он и Олга истрошили су сву снагу да га пробуде, и све узалуд. Да последњем сасганку са Штолцем, извлаче се из Обдомова неколико свесних речи, али узалуд сам их изнео. Ставио сам их на крај када мије један пријатељ што увек јури у уметничким делима за свесном мишљу, али мало уопште приступачан непосредном утиску, када ми је он приметио: „Па шта је с њим, хоће ли се одазвати Штолцеву позиву?" Ја сам изнео неколико речи из којих се види сазнање и самога Обломова. И личност његова мало је тако рећи тим дирнута, мало је изгубила целине у карактеру: у портрету се пока«ала мрља. Но то је срећом на самом крају. Али није требало никако. Није ме узалуд Бјељински у'својој рецензији на Обичан догађај укорио што сам тамо стао на земљиште свесне мисли!" Личности су личности : кроз њих треба и говорити. Шголц одлазећи носледн.и пут кроза сузе вели : „С Вогом остај, стара Обломовко: ти си иреживела свој век!" И то није било потребно рећи. Обломов сам довољно објашњава себе, молећи Штолца ца ице, да га не дира, говорећи да је он арирастао једном осетљивом иоловином уза старо: иокушај да ме отргнеш — настаЛе смрт! Тим би и требало свршити другу слику Сан т. ј. непробудним сном зато што ми се даље за обломовским хритом (израз Херценов негде у Звону ) откривала далека, трећа перспектива — то је слика Вуђења. Ја сам, понављам, већ 1849. г. носио ову гомилу (тиче се Обронка ) личности, сцена, пејсажа, у намети и у програму набацану без реда, онако како ми се све то врзло но глави. На првом месту јављала се у свој величини Ђабушка , потом Вјера, Рајски, па Марта, Козлов и жена (универзитетске другарске успомене), млађи, врт с обронком. Све се то гомилало у уображењу и требало је само усредсређености, усамљености и нокоја па да се излије у Форму романа. А свега тога код мене је било мало, и ја сам све сумњао у своју снагу, све нисам поверовао себи, све сам консултовао туђа мишљења и утиске, нричао све до ситница Боткину, Дудишкину, Дружињину, а особито једноме још живоме књижевнику, тражећи од њих мишљења, савета, но ове нисам ни од кога добивао, и свршавао сам тим што сам све приводио, лагано носле брижљиве обраде, крају. Ретко сам могао наћи доколице у иностранству међу службом, светским и сваким другим нерадом — и радити. Највише ми је задавала посла архитехтоника, да сведем сву масу личности и сцена у складно цело, и ето, између осталога, узрока мојој спорости. „Зашто би другоме требало десет приповедака," опаЗио је једном Бјељински говорећи о мени, још поводом Обичнога догађаја , „њему је довољна једна". И периоди што су ушли у та три оквира заузимају На неких тридесетину година, отуда су се и романи, или огледала живота, морали протезати исто толико.

БР. 96

Преда мном се ширио и четврти период који је обухватао сувремени живот, али сам одбацио тај план зато што стварање иште да човек мирно посматра већ утврђене и сталожене животне Форме, а нов је живот сувише нов, он дрхти у процесу врења, данас се слаже. сутра разлаже, и мења се не данима но часовима. Данашњи јунаци нису слични на сутрашње, и могу се огледати само у огледалу сатире или лаке скице, а не у великим епским нроизводима. Пре но што пређем на Обронак, казаћу неколико речи о Штолцу у Обломову. Мене су корили за ту личност и с једне стране с правом. Он је слаб, блед; из њега сувише голо избија идеја. То ја сам признајем. Но мене су корили зашто сам га унео у роман. Зашто сам Немца а не Руса изнео као супротност Обломову. Могао бих на то одговорити да приказујући леност и анатвју у свој њеној ширини и укорењености као елементарну руску цргу и само једино то, ја бих, изневши с друге стране Руса и као пример енергије, знања, рада, уоиште сваке снаге, упао донекле у контрадикцију са самим собом т. ј. својом задаћом да нрикажем застој, сан, укоченост. Покварио бих јединство једне стране рускога карактера коју сам сам изабрао за роман. Но ја сам ћутке слушао тада покуде, слажући се потпуно с тим даје личност Штолцева бледа, нереална, мртва, нросто идеја. Особито, чини ми се, еловенофили и због неласкаве личности Обломовљеве а највише због Немца, нису хтели, тако рећи, знати за ме. Покојни Ф. И. Тјутчев корећи ме једном љубазно, са својственом њему благошћу, упита ме: зашто сам узео Штолца! Признадох погрешку рекавши да сам то случајно учинио: испод руке, рекох, омакло се! Међутим, канда, мимо моју воњу, ту погрешке управо није н.и било, ако се узме у обзир она улога коју су играли и играју све до сада у руском животу и немачки едеменат и Немци. Још су они и сад у нас учигељи, проФесори, механичари, инжеа.ери и техннчари. Сви бољи и богати изданци индустрије, трговачких и других иредузећа у њиховим су рукама. (НАСТАВИЂЕ СЕ) ■ Т - Ј Ш е ј • РЕПЕРТОАР НАРОДНО П030РИШТЕ

Недеља, 7. новембра: дневна иредстава: Протекција, комедија у пет чинова, нанисао Бранислав Г Б. Нушић. Вечерња представа: Игичар , оперега у три чина, од М. Веста и Ј1. Хелца. Музика од Карла Целера. МГ Уредништво ЗВЕ.ЗДЕ на* лази се у кући Лаудановића, Коларчева улица бр. 10. ~ф|

3 В Е 3 Д А

Садржај : уПудлица и Рупдов и (песма). — ,,Србинчеви и (наставак) — ^СвИање" (аесма]. — „Јеленин муж и (наставак). — „Иозак" {мршетак). — „Воље икад него никад и (наставак) — „Реиертосир Ћ.а/родног Лозоришта— „Од Уредништва и . В дасник : Ст. М В есединовић , — Ш тамиарија С вет . Н иколијљ А О е , В ен. В р . 2. — уредник Јанко М. В еселицовић.