Zvezda

3 В Е

3 Д А

вр . 98

говим сЈмаама? келико оенова у његовој љубомори?... Ах!... И сад га је остаЈљала! Па кад буде слободна.. Јелена ! његова Јеленг! његова жена, мајка његовог детета! Њего ва обожавана жена!.. И зар је могла отићи тако? Зар је могла оставити га, да баш ништа више не осети према њему, после толике љубави, толитшх миловања, толиког заједничког живота, толиких радости, толиких иожртвовања!... Та и она је њега ииак љубила. Љубила га је ипак!... Како је само билалепа! како је неисказано била лепа!... како ју је волео! Па зар су могли да се растану тако, а да се не виде?... Да му једа јевиди бар последњи нут... у њеној постељи, разбарушене косе... да је види како спава!... иоследњи пут!... Да ли је могла да спава?... Пламичак једине свеће осветљавао је мрачне зидове. Пијаца пред кућом била је пуста. Не чујаше се ни један корак, ни најмањи гласак, нити избијање сахата на звонику. У кући је такође била завладала потпуна тишина. Прошлост испуни његову душу. Љубомора, гнев, бол, све ишчезе... Не остаде ништа друго, до ли Јелена, његова Јелена, која се одмарала тамо у другој или трећој соби и која је сутра одлазила од њега за навек!... Ох! да му је да је бар иоследњи пут види!... А кад би се она пробудила? Кад би га загрлила и рекла му: Опрости ми! Јест, на и тада!... кад би био уверен о њеном браколомству!. . Шта би га се тицало то, кал би га Јелена опет моглаљубити?... Побегли би заједно далеко, далеко!... Али оставити је!... Оставити је можда неком другом!... Пре би пред њеним очима ејурио у груди тај мач, кад би га тако оетавила !... Не! не! он не би могао живети без ње .. без своје Јелене... Пре би умро... пре!,.. Собе су биле мрачне, али у дну продираше кроз врата светлост њене ноћне лампе. Један лак притисак и врата се отворише. Јелена није била од оних жена, што се боје. Спавала је мирно, готово смешила се; бело лице беше положила на голу руку а црна јој коса расула се но узглављу. Колико успомена, колико среће, колико љубави беше ту, у тој слици, али и колико смртних мука, колико болова, гнева и љубоморе!... И све то било је и других људи!,.. та гола рука, тај голи врат! та мирисна уста! та разбарушена коса !... Ах! било је других људн као и његово !... И кад он буде једном далеко... кад она буде слободна... Онда!... онда!... Па ипак кад би после рекла: — Ходи ! — он би појурио! И ма шта да она захте од њега све би учинио. Па и да га изневери стотину пута, он бн се стотину иута вратио к њој да јој љуби иоге... Кукавац сињи! Био је болесан, био је луд. Та женабила је његова болест, његово лудило !... И док год живи... док год живи!... бићв жена других људи !... Па добро !... хајде! нека је и тако... ПГта мари ?... Прошлост?... Шга га се тицала прошлост ?... Шта је мрошлост ?... Само кад би Јелена хтела да га поново љуби? .. Кад би хтела да опет буде његова!... Побегао би Нроменио би име... Заборавио би све ! .. Кад би могла да га поново љуби!... Кад би га видела сад у том послсдњем тренутку, готова да умре, с мачем у руци да се убије ! Откри јој груди и зовну је промуклим гласом : — Јелена! Ова се уплашено трже и ужаснуто га погледа. За тим скочи из постеље и од страха не могаде ни прословити. Чезаре је поново дозиваше с акцентом пуним чежње и љубави:

— Јелена ! Јелена ! Ала она, готово полудела од ужаса, стаде викати за номоћ — Ах! промрмља Чезаре сав претрнувши. — Ах! не љубиш ме више! не љубиш мевише! Ти осећаш само страх !... А за тим дочепавши је за мишицу, размахну стегнутом песницом и очајнички удари један пут, два пут, три пјт. ПРЕВЕО С ТАЛИ/АНСКОГ ^Лихаило ^Добрић. — —1 -з-зБЈЕРОЧКД — а- п- чехов (СВРШЕТАК) Очекујући хладан нријем, уђе он Кузнецову поплашено, гледајући испод очију и дрхћући чупкао је своју брадицу. Старац се у почетку мрштио и није разумевао што ће томе младом човеку и његовој статистици земска управа, али када му је овај опширно објаснио, шта је то статистички материјал и где се он прикупља, Гаврило Петровић оживе, осмехну се и детињом радознилошћу етаде загледати у његове рукописе. . У вече тога истог дана Иван Алексјејић седео је за ужином код Кузнецових, брзо се загрејавао од јаког иића и гледа]ући спокојна лица и лепе покрете својих нових познаника осећао је у целом телу слатку, дремљиву леност, када се човеку сиава, протеже, смепш... А нови познаници добродушно су га загдедали и распитивали: јесу ли му живи отац и мати, колико зарађује месечно, иде ли често у нозориште.... Сећао се Огњев својих путовања по званичној дужности, риболова, одласка са целом породицом у девојачки манастир ка игуманији Марти, која је свакоме госту ноклонила бисерну кесицу; сећао се ватрених, недовршених, чисто руских снорова, када се обе стране, устајући и лупајући несницама о сто, не разуму и прекидају једна другу, не премећавајући то ни сами, нротивурече себи у свакој фрази, тему ненрестано мењају и пр пирући се час — два, окрену се смејати: — ђаво би га звао зашто смо се ночели пренирати! Почели смо о здрављу а завршили смрћу! — А сећате ли се како смо ја, ви и доктор ишли у Шетово? говораше Иван Алекси евић Вјери, идући с њом шуми. — Тада нас је још и јуродиви срео. Ја сам му дао петак, а он се три пута ирекрети и баца га у раж. Боже, толико утасака носим са собом да кад би их било могуће скупити у једну компактну масу, добио би се велики комад злата! Не разумем зашто се памегни и људи са осећајима забијају по престоницама а не долазе овамо? Зар је на Невском и у великим влажним кућама више простора и истнне него овде? Одиста, моје меблирапе собе од горе до доле спремне за уметнике, научнике и повинаре, свагда су ми изгледале као предрасуда. На 20 корака од шуме а преко ну га лежао је мали узан мостић са стубићима на крају, који је свагда за време вечерњих шетњи служио као мала станица Кузнецовима и њиховим гостима. Ода свуда је одговарао шумски ехо ц било видно, како се нут губио у црном просеку.