Zvezda

вр. 100

м сећао се караша и штука, који могу да живе у хладној води .. — Уабрањено је друга лида возити... ноче наједанпут зва шчник. — Није донуштено! Јест! Мени је то све■једно, но само ја то не волим и не желим. — Зашто сте раније ћутали, кад вам се то не свиди? Званичник ништа не одговори и настави и даље мрзовољно, злобно гледати Када носле неког времена тро ка стаде крај станичнога перона, ђак се захвали и изиде из тарантаса. Пошгански воз још не беше дошао. На нуту у магацин стојала је читава новорка товара: на локомотиви машннист и његов н >моћник влажних лида од паре, пили су чај из каљавог чајнвка од лима. Вагони, платФорма, клупе — све је било влажно и хладно До иоласк I воза ђак је стојао у би®еу и нио чај, а званичник, увукавши руке у рукаве, још једнако са злобом на лицу, корачао је усамљен по нлатФорми и гледао себи нод ноге. На кога ли се он срдио? На људе, на невољу, на јесење ноћи? Б. Ј. Раји1. БОЈБЕ ИК1Д НЕГО НИКАД критичка оплжања Ив. Гончарова —ф(наставак) И свакога и све у кући она мотри бодрим оком, с једнога прозора гледа своје село, ноља, с другога врт, градину и одељење за млађе. Ништа се неће мрднути у селу без њена питања, воље и знања. Она господари и у пољу, и у житницама; према сељацима и целом граду држи се охоло и заповеднички. Због тих и других црта, све у истом тону и духу, налазили су да је старичин иортрет тиаичан. Но зашто је типичан и на што напомиње? Ја видим у њему нешто блиско и познато не само мени но свима нама. Ја сам цртао руско старо добро женск >ње, или руске старе женске старог доброга времена колективно не мислећи јамачно ни о каквој паралелп, но се она инстинктивно стварала у мојој глави, и кад сам ја већ свршио слику, огледао је, — мени се на крају књиге, огеле носледње речн којима сам и задвршио роман. „Иза њега (Рајског кад је био у Италији) непрестано су биле и ватрено га к себи звале три личности: његова Вјера, његова Марта и бабушка, а за њима је била и још снажније га од њих иривлачила к себи друга исполинска личност, друга велика б%бушк1 — Русија Ево шта се огледало, или ако сам слаб уметник и нисам савладао лица, то бар ево шта се хтедо да огледа у мојој старици као што се сунце огледа у капи воде : стари, копсервативан руски живот! Зар нису живела стара наша нокољења, и старији представници тих нокољења, господари и унравницп наших судбина, или, боље рећи, зар насу спавали под заклоном старе мудрости , хранећи се аредањима, и ако су нризнавали

у себи (као бабушка у сноровима с унуком) да треба живети друкчије, иаак су се бојали, узнемиривали као она,и бежали у страху од свега новога, затварајући очи и, када није било мо ућно нобећи, нерадо су попуштали, и тада су кроз овешталу, пеуиотребљиву мудрост аробијале сееже руске сиаге здравога разума. Зар ми нисмо нреживели ова колебања, овај страх п неспокојство организма што се тек буди, д'кле нам свемоћно нека тако буде није показало куда да идемо сви сложно, на светлост, к новим и разумним добрима? А плата за тај безусловни страх од свега што је ново, за таштину незнања и за слепо веровање у своју снагу, за све сгаре грехе, зар се ннје то огледало у самоуверењу бабушке која је тражила да се покоравају само њеној вољи и која је затварала очи пред новии, уместо да приведе Вјеру лагано и свесно к том иовом те да се ова не заведе лажним блеском непознате тобож „нове истине" и „новога рада и среће" и да зна како да нредусретне Волохова. Зар старо покољење није илакало за сво'е „грехе" као шго бабушка плаче над својим маленим Севастопољем, разрушеним павиљоном на дну Обронка. Оставимо за сада ту паралелу, т.ј. између бабушке и старог рускога друштва, вратићу се к њој ниже. Од синтезе прилазим на анализу. Шта су даље говорилп о другим мојим личностима, међу осталим о Вјери и Волохову, особито о последњим? Гласови су се поделили у два хора. Хор старијих поколења певао је: Како је могућно у роману који прегендује на уметност износити такву грубу, прљаву личност и доводиги је у везу с красиом, фином Вјерином личпости? Други хор, млади гласови у раздражењу су понављали: То су оштре крајносги, карикатурпа, претерана личност, понажавање управљено на младо покољење и т. д. То је 61 о смисао укора с обе сгране. Непрестрасни људи су ми с учешћем говорили, прво о типичној истини ове личности, а касније друго, о неком утицају као овога тина које где у друштву. То ;је сувнше, и ја сам се одма^ одрекао голике заслуге, з^државши за себе само нстинитост сликања. Сада смо се донекле удаљил<1 од тог појава и можемо сви бити хладнокрвнији и непрпстраснији. Са; могу и ја објаснити шта сам сам гледао и гледам у овој личности. Тада, понављам, хтео сам разјаснити овај тип у предговору ка засебном издању Обронка, но код опште ненаклоности према њему, одложио сам ту мисао и цео пред.говор до згоднијег времена. Још морам рећи да сам у првом плану Обронка, набацану 1848. и 1850 год., на мес/го овога никантног типа који тада још није постојао био узео либерала стављена као сумњивог под надзор нолиције. истерааа из службе или из школе, због грубости, због непокоравања власти због тога најзад, што ће спевати какву руску марсел.езу или дрско исмејати власт. Таквих је било доста пре тридесетину година. (настави кк се) » џ^.

Оадржај : ,<Милош и Милица и (гсесмаЈ. —• п Србин,ч,ева 11 (свршетак). — реаиска и (наставак) — „Пошта <с — „Бољз икад не^о аика г т ) и {наставак).

Власник: Ст. М. Веселиновић,, — Штамцарша Свет. НиколниА Ов. Вен. Вр. 2. — уредник Јанко М. Веселиновии.