Zvezda

вр. 101

3 В Е 3 Д А

стр. 803

„Лепо момче моје, часи ти се броје; Одмах ћеш на месту осушит' се том! Ланад сам т дала, а из косе т оје Ти коврџу мени; ја одлазим с њом. Загледај је само: Сутра сед, а тамо Мрк ћеш оиет бити у обличју тком! „Ах, последњу молбу чуј детета твога! Ломачу нам једну сложи, мајко ти; Братанца отвори са закутка мога; Двоје што се љубе — ти сагори њи'! Док се искре нижу, Пламенови лижу, Боговима старим хитаћемо ми!" Боиеа С. Николајевић. | и | И | ■ Ј У гЈ/ ј ПРЕПИ СКЛ НРИПОВЕТКА У ПИСМИМА ив. сергијевић тургењев •4- • (НАСТАВАК) И тако, дакле, долази растанак... Срећна јо та девојка која одмах увиди да је свему крај и више не теши ссбе ( чекивањем. А ви храбри, праведни мужеви, већим делом, немате ни снаге, чак ни жеље да нам кажете истину... ви оте сно! ојнвји кал нас обманете У осталом, ја сам готова поверовати да ви и себе обмањујете обмањујући нас... Растанак! Растанак поднети и тешко је и лако. И ако је нотпуна и неприкосновена вера у он >га кога љуби тугу растанка душа побеђује. Јасније да речем: само тада, оставши сама, дознаје она сласт сједињења, не бесплодног, но испуњеног успоменама и миелима; тек тада она нознаје себе, окрепљава се... у писмима далеког пријатеља она налази себи потпоре, у својима пак, она се, може бити, први пут изражава потпуно. Али као год што два чевска, пошавши од извора речног, једав десном други левом обалом, могу у ночегку дати један другом руку, а после се још гласом дозивљу, и најзад већ изгубе један другог из вида, тако се на послетку и два створења растанком растављају. Па шта ? рећи ћете ви: јасно је да им није било суђено ићи заједно. Али ето ту се и јавља разлика између човека и жене. Човеку није ни мало тешко отпочетп нов живот, одбацивши сву нрошлосг са себе: али жена то не може. Не, не може она одбацити своје прошлости, не може се отргнути од свогакорена — не т хиљаду пута јм ! И отуда, наступа жалосна и смешна слика. Губећи ностспено наду и веру у себе — а како је то тетнко, ви не можете замислити она гасне и вене усамљена, држећи с ■ уиорно својих успомена и Јзмичући исиред свега што живот около ње представља. . А он?... тражите га! где је он? И вреди ли за њ то да застане? кад ће с*з обазрети око себо? Та то је све за њега прошло А гле шта још бива : он од , једном зажели да се сретне са својим пређашњим предметом, шта више и намерио да му огиде... Али, Боже мој, из какве ситничарске оходостл оп то чини!... у 1Б.еговом учтивом

састрадању, у његовим тобгж пријатељским саветима, у његовом снисходљивом објашњењу прошлости огледа се нотпуно сазнање своје надмоћности! Како му је тск мило и пријатно кад може сваке тренути осетити, како је паметан и добар! И како мало разуме о I то гато ради. Како не уме чак ни да се досети, шта бива у срцу женином и како је увредљиво сажаљење, ако се и присети!.,. Реците ми, молим вас, где ће наћи она снаге да све то поднесе? Сетите се још и овога: великим делом, девојка, у које се на њену несрећу, нокрене мисчо у глави та девојка,. почевши да љуби п пивши под утицај човека, и против своје вол>е раставља се од своје породице, од својих познаника. Она се није ни раиије задовол>авала њиховим животом, али тек је ишла упоредо с њима, чувајући у дјши све своје заветне тајне. Али ће се прелом у скоро учинити видљивим. . Они престају да је појме, готови су да подозревају на свакп њен корак. Њој је у почетку све ираво, али после, после, кад она остане усамљена, кад оно чему је она тежила и за шта јо све жртвовала, кад јој се небо није оцало, а све је тако блиско, тако могуће, кад се то удаљи — шта ће одржати? Иоруге, исмеван-и. глуни триумФ здравог, гр/бог разума, она ће још којекако поднети... али шта ће радити, чему ће прибећи она, кад јој унутрашњи глас стане довикивати да су они сви имали право а само се она варала; да је живот у сваком елучају бољи од маштања; као што је здравље боље од болести... када јој најмшгаја занимања, најмилије књиге доћу у противност, књиго из којих нећеш себи среће прочитати шта, рециге ми, шта ће је одржати? Како да се не изнемогне у таквој борби? како живети и ирозужавати живот у такој иј стињи? Видети себе иобећеним и као просјак пружити руку равнодушним људима: неће ли они нружиги он) исто саучешће, без којега је гордо срце замишљало да може бити — то је све још ншнта! али осећати себе смешним у самом том тренутку кад проливаш горке сузе . ах, не дај Боже то на себи искусити!.. Руке ми дршћу, сва сам у грозници... Лице гори. Време је нрестати... Отправићу што брже ово писмо, док ме не буде стид своје слабости. Али зз име Божје, у вашем одговору ни речи — чујете ли, ни речи сажаљења, јер вам никад више нећу писати. Разумејт ме, ја нећу да ви ово писмо примите као излив непојмљиве душе, која се жали... Ах! мени је све једно! Збогом! М. VIII Алексије Петрови^ Марији Александровној 28 маЈа 1840 г,, Петроград. Марија Александровна, ви сте прекра но створење, вн сте... ваше ми је писмо најзад открило истину. Госиоде, Боже мој! Какво мучење! Човек непрестано мисли, да тежи за нростотом, да се не кицоши више, да се не нренемаже и не лаже, али ка 1 га боље загледаш а он је гори но што је и пређе био. Ну ево шта ваљајош риметити: човек сам никада неће доћи до сазнања и ахо се труди; његове счн не виде своје недостатке као што отупеле очи слагачеве не видс оштампане редове; ту су потребне друге, свеже очи Хвала вам, Марија Александровна. Ви видите, ја вам говорим о себи; говорити о вама не смем. Ах, како ми сад