Zvezda

стр. 810

3 В Е

з Д А

вр. 102

поводећи се од тежине терета. Старац јемирноседео и ни на ум му не падаше да се непозвани пијанац љему упутио. Тек кад се овај продре: „Здраво, стара оклепаницо !" старац подиже очи, питајући се у чуду, јесу лп те речи њему намехвене. При том му се ни један мишић на лицу не покрете. Али нас не остаде само у улози хладног посматрања, но режећи скочи и дохваги непознатог за руку, иукући га свом снагом. Нијанац покуша да другом руком ухвати за кра^ак реп свог опаснЈГ непријатеља, али то не могатпе учинити и из свег гласа залелека. Диже се граја. Неколико снажних бобатака падоше по леђима беднога пса да се он, тужно цичући, мораде оставити плена и завући под сто. Старчеве очи грозничаво севаху испод сведених обрва, поглади иеето и нешто нроцеди кроза зубе да ли псовку нијанцу или утеху псу, диже сс од стола и изиђе на поље. За њим се одшуња и његов верни иратилац, док је пијанац остао и даље у крчми, псујући и вичући, да веже своју окрвављену руку. Од тога доба старац није више никако долазио у ову крчму. и ја, не видећи га дуго, бејах га и сметпуо с ума, док нисам, са свим случајио на њ наишао. Идући једном без пкаква циља, бејах се и сувише удалио од средишта влроши. Геше некако ночетак зиме; први снег иокрио сву земљу и одјака мраза шкрипао је под ногама; зраци суачеви одби ј ли су се и иреламали у ситне, сјајне знездице Дан када је тешко седети у затвореној соби, и нокрај све хадноће човеку је пријатно да осети оштрину свеже струје око поцрвенелих ушију. Лутао сам ио последњим ирљавим улицама, не мислећи ништа стварно Ту беху истрошене жуте кућице, велики Фабричии димњаци и огромне, од дима иоцрнеле, Фабричне зграде. Околина беше мртва, само се у овим великим здањима чула лупа точкова, а на улици пе- белЈе пи живе душе ; ни једног од оних лпца, која сам познавао, сре])ући се обично с њима. у одрсђено време иреко целе године у великом градском нарку, Све је изгледало жалосно и туробно, спремно да и у души пролазника изазове туробне, тужне мисли. Бејах сс уморио и уђох у једну ниску кућу, која је носила име крчме. Унутра не беше готово никога. Слуга је дремао за столом и с времена на вр^ме погледао у наоколо да ли све стоји на своме месту п спокојно настављао прекинути посао. Неколико необичних људи седело је за другим столом, шапућући иешто живо међу собом и чешће иразнећн овеће ракијске чаше. При моме доласку сви се окретоше; један од њих спокојно зену и хракну и опет настав ше прекинути разговор; слуга доТЈ)ча и ирљавом крпом замрља још више сто за који седох. Тамо у куту, на забатал>еној клуни, седела је нека људска нрилика, оборивши главу па груди и оиружившн влажне иоге крај пећи. Крај његових ногу, скунивши се у клупче, лсжало је :велико мршаво псето и такође дремало. То беше чича Митар и његов пас.

Наслоњен на прљави сто седео је старац и пажљиво гледао у мокар под. Као да је нешто тражио тако му очи беху за њ приковане. Старац се није ни помакао, као да ме није ни чуо кад сам му ближе нришао. Међу тим нас, слутећи зар да ће се старцу каква непријатност десити, поче режати. Моје му ирисуство, очигледно, не беше по во.ђи. Тек кад пас поче све више давати знакове свога немира, подиже старац мршаву главу, али се ни мало не зачуди, кад ме виде. Црте његова лица остадоше и даље хладне и укочене; он као да бсше заборавио онај догађај са иијанцем. Назвах му Бога на шта старац нешто нрогуиђа и седнем за његов сто. Док сам ја тражио зголне речи да са њим отночнем разговор, он се збуњено окрете свуда ио каФани, дохвати своју чворновату батину и изиђе на крата. Похитам за њим само да га не изгубим из вида, али сгарац као да се томе досећао, јер убрзн, што је јаче могао, кораке, који се нису ни мало слагалн са годннама његове ста рости. Али и ја се нисам на томе :!ауставио. Бејах наумио да га гоним до његона стана, јер мејеособито привлачила његова тајанствена особа Ма да се он трудио да разним начинима осујети моју намеру, ја еам га ииак гоцно. Нисам ни приметно да смо варош готово са свим оставили и да тек но која трошна кућнца иромакпе иоред пас. Старац се беше са свим задихао; са зборана чела капао му је зној а оно неколпко дугих, седих нрамичака беше му оштри вегар слепио на слеиоочницама. Најзад стаде, завитла својом багином, као да се од кога брани и промукло ме упита: ,,Шта хоћете?" Чудан беше звук тога гласа: нотмуо, тамап као да излази из неке дубиие. Пас се сав најежио, ушп му дошле још веће и ружније а потмуло режање показивало је његово расположење. Застадох. Нпсам знао шта да му одговорнм }ер ми не беше дао никаквн иовода да га гоним. Наставим нут .лаље, као да идем својим но слом, а старац се полагано окрете на све стране и пажљиво уђе у своју кућу. Од тога времена одлазио сам више пута у ону опалу крчму, где сам старца нашао. Али га овде више није било. Иитао сам и момка. Он није знао ништа о њему рећи. Ја се бејах готово одкануо да трагам кад једне недеље нађем га на градском гробљу, у једној последњој парцел >. Седео је на једном од носледњих гробова, који се био готово изравнио са земљом. Очи му беху светлије него обично, уста раширена а руке пружио у наиред. На гробљу је било потпуно мирно, ни трага од живота. И саме гранате липе и гдекоја јела ћутаху и не кретаху свога лишћа, као да су и оне осећале присуство вечног, мирног и сиокојног лшвота Тиха, иесавладљива туга, номешана са сазнањем редовне пролазности вејала је из сваког цветића, из сваке травке, из сваког краја, опомињући на овај тихо заснали свет, који се ни с чим, не да упоредити и коме се тако журно корача...