Zvezda

бр. 102

3 В Е 3 Д А

стр. 811

Старац је седео на једном од последњих хфобова, који се био готово изравнио са земљом. Очи му беху светлије него обично, уста раширена а руке нружио у наиред. По свему се видело да је слугаао некога са^особитом иажњом, али кога, није се могло видети, Приђем му нолако са свим близу. Он је седео на голој, мраморно плочи, поред њега лежао је његов мршави нас а одмах до старца с десне стране седелО је красно девојче од 12—13 година, окренуго лицем нрема њему. Нредставите себи у најлепшем оквиру два вели> а црна ока, наткрил.ена густим обрвама и осенчена великим д)гим трепавицама ; замислите мали, иравилан носић, са раширеним ноздрвама; нацртајте себи румена мала уста, набубрела п црвена као ружин иупољак, чије руменило јасно одудараше од преплапулости њеног мајушног лица, па ћете добити бар приближну слику детињу. Ако уз то замислите детињи, наивни израз малога лица, чија се наивност огледала у свакој цртици, онда ћс вам слика бити још потпунија Али и старац као да се није више плашио људи, као да је попово за свет оживео Његово зборано, опало лице изражавало је неисказану радосг, његове очи сијале су младићским пламом. Па и пас његов, гидећи толику нромену у свога госнодара. и сам се лагано облизивао и махао репом, као да је хтео и добро иоделити с господарем као што је и зло делио. Ствар је била у овоме: ова девојчица, коју је он случајно нашао на гробл.у, била је врло налик на његову умрлу ћерчицу, да се и он сам нашао у неодумици, мислећи е је она оживела, е је у њој видео сенку свога милога детета. Завршујући причу, загрцну се и врела суза лагано клизагае ниа ње гово зборано лице, ириближи се девојчету, ухвати га за руку, и загрли... Одтогаданаон се са свим променио. Необнчпа сличност детиња и мнле успомене на евоје дете пробудиле су у овога већ пропалог човека безграничну љубав, учиниле су те се под овако неугледним покривалом пробуди заспало златио срце, које се чегаће нађе у проста човека, а пгго им одричу они, који мисле да много вигае стоје изнад своје околине. Он преста са свим одлазити у крчме, много је вигае водио рачуна о себи; као да се чисто подмладио, лице му догало ведро, весело, очи благе и пуне милогате, једном речи, као да је почео поново живети Рад који он беше нотпуно пређе оставио, би му опет једино занимање и колико га је он умарао, толико му је нада давала вигае снаге да истраје. Сваке вечери одлазио би кући девојчетовој (он се већ био спријатељио с њеним родитељима), седео би дуго у саму ноћ тамо и непрестано обасипао дете својим милоштама и тагатим, готово детињим питањима, пазећи увек да је не расрди. Она му бегаг све, не беше жеље које он не би знао испунити; гледао је најмањи миг њен, па да онога часа и сама помисао буде извргаена.,. Беше мутан јесењи дан. Киша је досадно си

пила, обавијајући све неком измаглицом. Мочар, блато, на све стране. Од подне поче пролетати по која пахуљ ца снега. Дах сгаре и огатре зиме осећао се на сваком кораку. Поред мога нрозора прођогае лагано мртвачка кола. За њима није било готово никога, осим омлађа, мргаава човека и бледе, уплакане жене. За њима, изостао, али журећи се да их стигне, корачагае неки човек, ногатапајући се великим, чворноватим штаиом. Вода му је цурила с оно мало косе на глави; плакао је, али се његов плач губио са луном точкова; ветар муЈе разносио крајеве старог, изношеног капута. Гдекоји пролазник застао би и прекрстио се. Неки су опет гледали ве лико мршаво псето, како пође, али оп^г застане, бојећи се од свакога, док најзад не стиже старца и нодвивши реп под ноге пође лагано с њим... То беше чича Митар и његов нас, НА ЗАРАНЦИШ1 1 Знаш веперње кад забруји звоно Са црквице, са звоника стара, Шта у мени изазива оно, Шта ми маш'| а разбуђена ствара'? Видим поље, видим извор мали, Лена прошлост васкрсне ми цела, И сињ терет на груд ми се свали Кад помислим: Како си се клела! 2 Тм ћеш можда уздахнути, мила, Кад се сетиш нролетелих дана. Кад се сетиш шта си учиннла И колко ми задала си рана! ■ Ал' ја не ћу. Охладнеле груди Не ће уздах нокренут' ми с јада, Већ у гробној почиваћу студи 11од теретом саломљених нада. 16— xi— 99. Душ. НикслиЂ. X - ■ { ПРЕПИСКЛ ПРИПОВЕТКА У ПИСМИМА ИВ. СЕРГИЈЕВИЋ ТУРГЕЊЕВ —#(наставак) X АлексиЈе Петрови^ Марији Александровној 16 јуна 1840 г., Иетвоград. Журим да одговорим на ваше нисмо, Марија Александровна. Истину вам велим, кад не бих имао — нећу са кажем посла, јер га и немам — кад не бих имао глуау на