Zvezda

№. 102

3 В Е 3 Д А

отр . 815

гљижсвникв разних земаља и језика неједнако цене, с обзиром на њвхову светску сдаву, и на праведну оцену њихову. На сву прнлику вранцускн писци најбоље стоје и ако »ранцуски језнк, што се тиче његове раширености, заузнма тек пето меето. Кад у Франпуској какав писац продре, онда је он познат у свему свету. У другом реду долазе Инглевн и Немци, који, кад успеју могу рачунатп на б( збројну публнку. Само књижевннци ових народ ^ости омеју се надатн, да их најобразованији свију народности читају у оржгиналу. Талшјански и шпаи.олски књижевници у мањој су мери одлнковани, али ипак зато нмају знатан читалачки груг и влн н.жхове земље. За руске књижевнике не вреди то, јер мидномн руског становвишта недокнађују. Ко напротив пнше на финском , мађарском, шведск( м, данском грчком и т. д. језику у врло је неиовољном положају у увиверзалном боју за светску славу. У т« м боју нема он ортжја, свога језика, који је писцу готово све. Немогућно је на другом језику створити нешто умет ■■чки, сем на свом рођеном. С тиме се, јамачно цео свет сла»о. А нреводи? рећиће ко. Признаћу ту јерес, да их ја држим само за акалосну погребу. Они искључују језиковну уме*ност, чнме се књижевник баш одликује, и што је он божа, већн у свом језику, тим више губи. Носледица нрнродне ненотнуности превода је та, да ки,ижевинк шестог степена, који нише нч познати)ем је»ику, на светском језику, лаеније постане познат, него књнжевник другог степепа, чији језик говори само неколико милмона. Ко познаје књижевност мањих и већих земаља, радо ће 40 одобрити; али становници великих земаља, по нравилу, не верују у то. Чнни се само једна једига концесија: лирске нссме мучно се могу превести, на сваки начин да тиме увек губе, а већ и покмнај се обично нзбегава, јер то ни на који иачин није вредно учинити. Немац ће ласно разуц ети, да оиај, ко Гетеове несме познаје само по какву преводу у ирозн, није кадар д ч их цена. Француз не може замислиги да се стиховл Виктор Игови и Леконг де Лилови могу ПреВести на други језик Али код ирозаичпих дела не води се по општим назормма, много рачува о штети, коју су прн превођ^њу нј.етрпели. Али без нрава. То је и осгаје ужасна, не^цењена штста н ако мање нада у очи но код пеСама. Избо, м звук речи, благогласност и архите^ тура речен1;ца, особеност језиковног израза, свега тога нестаје. Поеводи нису чак ни нрелевања. Па чак и оннј, који је у мислнма наклоњен уметничком преводу,^па; нреводиоца у онште више цени, неће на сваки начин порицати, да се књижевницн разних народа, с обзиром на светску славу, врло неједнако цене. На свакв начин да се пјшметило, да су неки песници, Који, као Ибзен, пишу језиком, који је мало познат, овуда продрлн, па чак и мањи духова од Ибзена. Па је ли ова светска слава т савременика, оваТсветска слава оадашњо сти од одсудног вначаја? Значи ли она, да уметник и дело заиста стално припадају светској књижевности? Треба бити ррло оитимистичан. па у то веровати. Светска слава изгледа ми, да је врло лоше мерело за заслугу. Прво има^ личности, које су је задобиле, а нису је »асдужиле. Ако се њихов ниво слаже с нивом оншгег обра-

зовања нли општег укуса, и ако ПриПадају каквом вели ком народу, снда им ласно полази за руком да свуда буду познати Жор;к Оне чита се свуд, а књижевнпк не мора бити баш досадан, не мора баш да служи владајућим пр- драсудама, па да побуди оишту н жњу, но то може бити индиректно, ако грубим; новршним начином, јслсд новршног образовања, устаје нротив новршног обј аз>>вања на пример против монархистпчких, црквених, аристокрмтских предрасуда. И,ма к^вижевника, без икаквог уметничког обрч зовања и св ког осећаја уметности којн су постали славни, јер су незграпном ненромишљеношћу устајали нротив највећих уметника, несника, мислилаца свога времена, и с нене висине сматрали их за слабоумне н луде. То импонира великој гомили у многим з мљама и то нашкрабаио нреда (I со И св'тској књижевности "*) А напротив изгледа даје случ >ј често пута крив, што овај или онај књижевник првог степена уми] е као неславан или остаје нсславан и после своје смрти. Ту су ми нри руци неколико нримера из књижевносги, коју најбоље познајем. Од сви1у данских књижевника у деветнаестом столећу, само је један једити пооигао светског гласа - Хене Хрисгијан Андерсен. То је у Данској задуго побуђивало чуђење У нас Андерсен није ништа друго и ништа више био, но један изчеђу многих других. Он не спада међ наше највеће људе, он, шта више, за свога живота, није сматран ни за првог у другој линији знаменитих људи. А ја могу додати: па нн после његове смрти. Он био незнатан дух, пикада није био од утицаја. , Држали су Га за врло даровито, детињско биће, а то мишљење није баш 1 еосновано. Али он инак зато нрнпада слетској књиж> вности, јер је нисао дечје бајке, које су са своје јасноће свуда нродиралс. У Данској има можда читаво гуце његових литерарних другова, којн су као људи били знатнији, а као несници и књижевници не маље спремни Лли н.их нису нреводили, 1ер су о.тали локалне знам>. ннтости, а за накна V били су у својој отаџбини другш ; љубљени,. шта више обожавани. Коме је, ван екандинавског севера, познато име Павле Мерер кога су у Данској ноштовали као н"лу бога? Ко нознаје Јована Лудвига Хајберга. који је. у Андереееново време, као какав диктатор, озштаиао укус у Данској и Норвешкој ? Ко познаје Христијана Вннтера, који је око 1830—б ) био на већи песник Дански, кога су сасвим друкше љубили, опевали и поштовали, по Андерсена? Али држаћу се само нрвих великана. Серен Кирке лорд, највећи религиозни п снак скандинавског севера, Кврони је непознат. Он, за кога би се моглј држати, да ће се њиме заниматн сви предани борци Хришћанства, као пре двеста година Наскалом, не припада свегској књижевности. То је штета за еветску књижевност, а покојни фмлософ ништа не губи тиме. Нока од његових дела, као „Болест до смрти," „Станице на животном путу" „Унутства у Хришћанство" заслужују да су свуда позната. Нико их не нознаје. Не помаже зато своје очи затварати. већина људи је

ЕЈ Брандес ту, јамачно, мисли на Нордауа и његово дух >вито, али врло жучно дело „Еп(;агише и , где, на иснову Ломброзове теорије о генију и лудилу, доказуЈе, да су сви модерни велики духови умно болесни. У тим студијама нанада он и Брандеса, називајуКи га параситом туђе славе," и нребацује му што се кити пером истргнутим аа његова доносна крила. Цр.