Zvezda

отр. 822

3 В Е

В Д А

бр . 103

— ....Бедни млад« пршатељу, мудроваше водени цвет елегично: каква вас разочарења чекају у животу. Сад вам сваки кртичњак изгледа као Чимборасо, али у скоро ће вам сваки глечер изгледати као иорција сладоледа. Сад гледате у оку сваке девојке... — Шта? нрекиде га радознало млади лептир. — ...небо, али у скоро ће вам то небо бити тако ни штавно као и девојачко око. . Шта је срећа на земљи, коју траже стотине хиљада, милиони и милијарде крилатих инсеката? Лепа триеза, леп положај и лепа... не... више ле пих жена. Али ја вам кажем, да су те радости ништавне и пролазне... Добије се и пуна трпеза и најлеиши положај и најленше жене... На земљи нема среће, еа име доброг сваривања; не ћете наћи нигде живе душе, да јој желудац добро вари. Још Шопенхауер рекао је једном... — Пардон, узвикну леитир зловољно јер тај му разговор беше покварио анетит, пардон, али мени је немогућно да и даље слушам ваше духовите расправе, јер време пролази. — Време пролази? рече водени цвет, имате ли ви појма о времену и простору? Кант вели... — - С В'1гом, прекиде га младић. — Шта хитате тако? Већ су три сахата како сам на свету, а још се нисам ни једном заљубио, беше одговор. Једанаест сахата. .... — Госпођице, јавас љубим! узвикну млади лентир одушевљено, кад га је срела госпођица лентирица, девојка у најлепшој доби. — ГовоЈите с мојом мајком, прошапута лептирица, пошто га је пола секунде немо посматрала. И они похиташе заједно к мајци. Докле су срећно и опијени једно поред другог летели упита је он, како се зове? Она му одговори: „По Линеу: Пуела, али код кућо ме само зову Пу!".Л Сав блажен прошапута јој он: „0, Пу, како те искрено љубим!..." Она не прозбори ни речи, али њене очи личиле су на књигу „Писма за љубавнике". Срце му је било као да ће да искочи, кад је стунио пред мајку своје обожаване. Стара, а;и још витка лептирица у зеленкастој тоалети изчће му у сусрет и упита га, шта хоће. — Ваша госпођица кћер рече ми, да се с вама поразговорим... — Ти си паметно дете, Пујице, узвикну стара лептирица својој кћери, па за тим рече збуњеном просцу: „Изволте сести, драги пријатељу, и ематрајте се као да сте у својој кући". — Пре свега морам вам се представити, рече млади лептир, јер не могу ни помислити да ме познајете, — 0, ја вас познајем врдо добро, одговори мајка; ви сте двадесет и пети син имућног зеленокрилца водопије, пре кратког времена сте положили испит на универзитету и сад се налазите на путу. Наш лептир беше врло охол, кад је видео да га ту познају. Сиромах младић није имао ни појма, да свака мајка, која има кћери на удају, познаје сваког младића на свету, као свој рођени џеи. — Дакако, ја сам на путу, рече он нежним гласом. Адц овај пут биће крунисан велпким успехом, ак> ви са-

слушате моје скромне жеље. Мадам, ја сам дошао да за просим ногу ваше госпођице кћери — Врло радо бих вам испунила жељу, господине, одговори она, али данас не чини и шкоће девојачка мајка, већ момачки отац, пошто му је обично мираз мали. Ми смо сироти људи, господине, јер је Пуеда тридесет и нрва кћи коју ја имам да спремим. — Госпођо, ја нисам среброљубац, узвикну лептир. — Ониа за сваки случај говорите с вашим оцем, рече паметна жена Он јо) пољуби десно крило и изиђе. Пу га испрати и са сузама у очима рече: — Ја те волим и нећу поћи ни за кога другог осим за тебе. — Кунем ти се да ћу те увести у свој дом! узвикну он. — Ја ћу те љубити до краја мојих часова, чекаћу те па ма и за хиљаду минута не дошао, рече она плачући. Дванаест сахата. У подне врати се он кући и похита свом оцу. Стари крилоња тешко болан лежао је у постељи, а један лекар весела лица стајаше крај њега. То беше рђав знак. Млади лентир прде на колена и стаде молити свог оца за благослов. Старац се слабим гласом извештавао за мираз, па кад је чуо да је Пу сирота, не само да није хтео дати свој благос-лов, већ је чак нретио проклетством, ако би му син узео ту просјакињу.... Цела нородица поче да виче, и да непаметном сину пребацује. Заљубљени је само одговарао : Њу или никоју другу !. . Старац, чувши то, напреже сву снагу и рече тнхо : „Сине мој, овде у близини станује једна старнца, којој је цела нородица помрла од инФлуенце. Она има само једну унуку, једно дражесно створење, које ће цело имање да наследи. Ту девојку сам ја изабрао за тебе, ту девојку узми.... У очајању изиде син из родитељског дома. Једна једина жеља испуњавала је његову душу, а та је жеља била, да га улови какав гимназиста и наниже на конац. Два сахата. Хтео је да се убије, али за то није имао оружја ни одважности. Тако се он повуче у усамљеност, да живиједино у успомени на своју многообожавану. Готово читав сахат венуо је за њом, за тим је увидео, да тим својим туговањем само шкоди здрављу. Према томе он реши, да путује да би све заборавио. И одиста, слика његове Иу лебц<;ла је све више у његовом срцу и после једвог сахата одлете он ка оној старици, о којој му је отац говорио, да запроси њену кћер. Али је дошао доцкин, јер богата наследница беше се већ раставила с првим човеком и удала се за другог, с којим је несрећио живела. Три сахата. И поред свега тога он се не хте вратити у свој дом. Остаде у вароши и био је ван себе од чуда, кад му берберин рече, да му је брада сва оседела. Никакво чудо, добри лептир имао је већ готово шест сахата на грбачн. Он (Фарба браду и поче мислити на богату женидбу. По што није хтео да му време иролачи, куцао је на вратима најлешпе и најбогагије девојке, али ова, ни иет ни шест,