Zvezda

стр. 860

?> В Е 3 Д Л

ДВА ЦВЕТА У дан рођења, У весели час На ухо ми шану муза обдарења, И ја сам чуо њезин јасан глас : После много суза, после много јада, Ти ћеш наићи на цветића два : Један је цветак поезија млада, А други је срећа што у мил.у сја... II, ево мете предамном се сија, I I, ево цвећа свијено у сплет : Поезија нежна тек се сад развија Ал' где је срећа? где је њезин цвет ? !... Сокољанин. <——•

Д А Н Г А ~ Рад. М. Домановић Снио сам страшан сан. Ке чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљак грађанин као и :ви други. Ај;ге, да речем, да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто, сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи пун неких слатких мисли, док ми од једчоу задрхта сама рука па ираво капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех, којим обично сви мк стариј' г поздрављамо. — Баш ми крв у жилама племенита и ништа друго! — помислих у том тренутку и с презрењем погледах на једног простака, што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме. — Простак ! — изговорим јетко и пљунем, па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени Бог дао фино срце и племениту крв. Ето сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних граћана, па ћете се и сами чудити одкуд баш мени у сну да дођу страшне и глуп : ствари на ум. Тога дана ми се није ништа необично десило. В-чсрао сам добро и по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино а за тим легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао. Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу и ја сам заспао као јагње

Одједанпут се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљаву путу то лево, то десно. Посртао сам, падао и најзад залутао. Лутао сам тако, Бог свети зна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некака дугачка ноћ као читав век. а ја непрестано идем, а не знам куда. Ишао сам тако врло много година и отишао некуд тако далеко, далеко од свога завичаја у неки непознати крај. у неку чудну земљу за коју ваљда нико живи и не зна и која се сигурно само у сну може сањати. Врљајући по тој земљи стигнем у неки велики многољудни град. На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја, да уши човеку заглуну. Одседнем у једну гостиониму баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет. — Ми смо мирни и ваљани људи — отпоче ми он причати — верни смо и послушни своме кмету. — Зар је код вас кмет најстарији? прекидох га питањем — Код нас управља кмет и он је најстарији, а после њега долазе пандури. Ја се насмејах. — Што се смејеш ?... За ти ниси знао ?... А одакле си ти ?.. Ја му испричам како сам залутао и да сам из далеке земље. -— Ето тако је код нас — продужи он кмет управља са својим пандурима. — Какви су то пандури код вас? — Е пандура, знаш, има разних и разликују се по рангу. Има виших пантура и нижих... Дакле ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овде свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу. Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кметје јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд где ће се сваком ударити жиг на чело. Ето зато се народ искупио да се договоримо шта ћемо радити. Ја се стресох и помислим да што пре бежим из те страшне земље. Механџија се добро насмеја и тапну ме по рамену, па ће охоло рећи : — Хе, странче, ти се већ уплашио ?!..,. Међер нема наше куражи на далеко !... — Па шта мислите радити ? — Како шта мислимо. Видећеш ти само наше јунаштво. Нема такве куражи на далеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да