Zvezda

104

3 В К 3 Л А

вући враћа. Студено је ! Засјешће уз ватру. да се огрчје Уз хујање вјетра, пратећ очима искоице, што над огњиштем врцају, тужиће за мном"....; са плчвим небом, позлаћечом вечепњом светлошћу, „њену злаћану главу, што гори и прелијева се у сунцу", јучеоање успомене, опооштај; и са спуштеним вечео^м, \ молим сунцем, када „непомични цигли застор застра небо, земљу и море" опет њу, њу; на ново васкрсиу сету, бол, јап„. Заборави, опрости !" Честа истооија. Ћипико је, не квчрећи њену и ако врло познату и клизаву обичност и истину, умео наћи новога у свом причању. На растанку је ново, јер је Ћипиково. Оно је толико Ћипиково да му се већ замера. Оно и сувише дише атмосфером пишчевом, и сувише претпоставља знанце око себе. Сувише је ћутљиво, интимно, дискретно. Потези искидани, испресецани. неповезани Особина у којој неко нарочито тражи успеха, али која у Ћипику, надамо се, није отуд. Ћипико их просто не види неповезане, недовршене, јер су му међуредови и сувише испуњени, собом и сувише мали и спори да њима ухвати све што главом јури, и око још наивно, неуко, да види да је та слика још сувише интимна, сувише символична, недовољна, обичном оку гледаоца, обичном> профаном, туђем оку. Отуд је она, у чијој је слици њему толико било све, нама још непозната, Њој није требало више речи, али свакојако других но оних које јој је Ћипико дао. Он их, извесно. за се и зна. Али су му се мимо редове промакле, а ове што су остале, недовољне су, обичне, баналне и мало казују. Та је особина и у целој слици. Осећај, јад, неумитни Усуд „наметнута свијеска дужност". бачени су лепо, кратко, чисто, без сувишне фразе и запевке; затим и неколико лепих свежих описа (у јутру, опроштај са сеоцетом; при крају, слика са смиривањем сунца са прилично је свежине, али загушена неспретно поређаним детаљима, и завршена мало банално и театрално): али свејош, понављамо, неповезано, неизрађено, неуглађено, и отуд, са неколико гдегде претрпаних описа, нагомиланих неспретних речи или излишних епизода (каткад нешто намерно и наивно тражених : слика пред порезним уредом и судом) ( цеча слика добија нечег сувише символичног, загонетног, мутног. Ћипико није вештак у писању, и не устручавамо се ако би ову напомену и строжије примио. На сунчевој жеги. „Откуцаји мотике звече по стрмом, шкропавом и гладном тлу. Тврдо жељезо одбљескује се на сунцу. Прва је јулска при-