Zvezda

3 В Е 3 Д А

103

Мнтровићев је језик чист и јаеан, стих врло хармоничан и збијеп; његове слике имају много рељефа, и свака његова несма добија као неву типску тачност. Што је он и крај свега овога доживео да му Хрвати цене стнх као нејасан, неснгуран н магловит, то није његова хсривица но хрватска штета. Они имају манију да кују неке речи и унаказују овај наш лени језик, на кад носле наиђу на правилно иисање, они се ишлуђавају. Ја се оиет чудим само како се они измеђ себе разумеју ? А ко зна да ли се н разумеју ? Еао што видесте мој је суд о Митровићу кратак, али је довољан за онога, којисезаове послове интересује. У осгалом Митровић није јучерагнњи иисац, коме треба нрепоруке, нити су ово какви покушаји. Он више није „млади, даровити песник, који много обећава", но писац, коме се, ириказујући његове радове, враћа дуг, којим нас је задужио пруживши нам задовољства при читању. Павле Марин«овик.

Иво Ташшко: Са јадранских обала. — Кратке приче. — Мала библиотека — десета књига; Мостар, 1900. Ла растанкц. — На сунчевој жеги. — Виједа. — Невјера. —• У жељезничко.ч вагону. —- Алелуја. У сличици На растанку стара је и, због честих злоупотреба и размажености поетске, не увек симпатична, љубавна историја. Да се отме својој фаталној" баналности, она захтева много снаге и живота. Ћипико је, са малом резервом о оригиналности у обради, имао и у искрености и у свежини. Двоје младих волело се, — и растало се. „Нашо душе на имађаху ништа заједничког осим љубави Нека наметнута свијеска дужност, што је до Бога мрзијах, отргну ме од н.е !..., Наме* тнута свијеска дужност, што је до Бога мрзијах, говораше : — Мораш је оставити Опроштај и последње збогом. Сутра зором полазак ; последњи осврт пун бола, па онда други, туђи свет, непрестано туђи свет, Чама, бол, успомене, неке нејасне символичне, пробуђене с^ике, и у њима опет чама, бол, успомене; слчке у којима све видиш: са првим сеоцетом њено сеоце, омиљену „стазицу с присјенком поред борова", са првом хладном буром њену журбу, „како се из поља