Zvezda

СТАРА СЛАВА

155

-— Ладо дајре !. Туго ! Не могу више !. Виче ч'а Масе и сав се иочео да тресе, мрда, цружа руке цреко соФре за даире. Врата се отворише и уђе Томча Чак и ја овамо, на крај собе, осетих хладноћу, тако је био хладан. — Срећна слава, домаћини! Скочише. Скинуше му сури шињел, ноставише га ва соФру. Снашка Паса поче око њега да се врти, даје му јела, точи вино, заииткује га, пецка Он нешто једе. нешто не. Круиан, кошчат, обријан, црвен а лице му чворновато, пуно убода, али здраво и чврсго као камен. Нуде га једнако. — Нека, нека .. одбија он. Продужите ии ваше. Не би ни дошао, да ме песма не намами... Продужите ви. . — Ама да вам нисам ја на сметњи ? Трже се он и иодиже да иде. Не дају му ни да се макнђ, а камо ли да оде. Наса га дирну, показујући гланом на чаршију, механе. —- Иди, иди ! Чека те тамо... —- Не Пасо! Жив ми Господ, не! Такав ми посао! Прекину јеонтако искрено. да се Паса трже и као покаја што га је толисо дирнула. Али опет окрену на шалу — Јест. Такав ти посао. Само да си по механама. Место овде, овако, да седиш веселиш се, певаш, а ти тамо. Па н да се ожениш. — А да знаш какво сам ти девојче изабрала ? И принесе му своје благо, зајапурено лице тако близу. Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. Гледа је, гледа а брада му игра. Да би се као отргао од ње он понесе руком по софри, дохвати котличе вина и поче пити. Пио је дуго, много. Не толико да је пио, колико је држао загњурено, и сакривено своје лице у котлу. Опет поче песма. Али не онако топло, поверљиво. Изгледаше да вигпс невају из милостиње према њему, како не