Zvezda

156

3 В Е 3 Л А

би опазио, да они не могу због љега онако као пре да се веселе. А и он је то као осећао. Једнако се намештао, руком или лактом, да нико не види, покривао је коју крпу на својим чакширама или минтану. Оозирао се уплашено, брзо прелетао преко њихових свилених минтана, белих кошуља, чистих чакшира.. И сваки час очечивао нешто, био на опрези, а у погледу његовом и целом изразу лица осећало се : да он зна да треба да иде, и ићи ће — али, опет није могао да иде. То као да и снашка Паса осети и би јој тако жао. Брзо се диже, руком позва девојке, оне пођоше за њом, а она, окрећући главу од осгалих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева: »Горо ле, горо зелена, »Доста сам по те одија. П изиђе с девојкама у другу собу. Мој отац прихвати. „Кумитске чете водија. „ Многе су мајке плакале! Томча погнут, уздигнутим, црвеним, кошчатим лицем, на изненађење свију, упаде и продужи, више као за себе : „Највише мајка Јована ! „Закла гу сина јединца. и тако из дубине, тупог оштро, поче целу песму: како ; кад заклао Јована, оца његова пагнао да га пече. Отац га пекао и плакао: „ Јоване сине, Јоване ! „Ти си ми синко првенац... И мајка плакала : г ,Јоване сине, Јоване ! „1и си ми јагње ћурђсвско ! ] I сестра плакала : „ Јоване брате, Јоване : » Та си ми цвеЛе пролеИно.