Zvezda

СТАРП ДАНИ

157

Заврши. Сви ћуте Чујс се плач. Шамијом жене бришу очи. — Ту ли нађе? — Одазва се мукло ч'а Масе. Врата се отворише, и бурно снашка Паса, за н>ом девојке, уђоше витлајући се, играјући ударајући у дахире, обилазећи их, певајући им око глава... Али снашка Паса! У јелеку, шалварама, разорузена. Ћерћерлије и низе бисера трепте јој иснод бела, нежна, грла... А цела снага јој се увија, увија тако дубоко, са погнутом гла-вом, рукама више себе и игра. Пе „чочек." Другу, тежу, топлију игру. Полако, као из далека, са неком слутњом и раскошном језом. За њом иду, више као сенке, пратећи је у кораку, девојке... Играју и оне, али невешто, круто. Нешто од стида што су им се млада, тек набубрена тела, показају, ма да су ту сви своји, а нешто и од велике пажње којом прате игру њихове „снашке^. Остали, изненађени, подигнути, са испруженим рукама и отвореним устима гледају је жељно, прате. Али на устима им задржан крик, допадање... као да је ту неко због кога они не могу да искажу све што осећају. А снашка Паса се највише око њега, ћор Томче, вије, игра му, час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински. Томча се диже. — Да идем! И, упињући се дастоји добро, чврсто, наслони се леђима на зид. — Седи , седи Томчо !... вичу остали... не окрећући главу к њему. — Чаршија, механе... ко зна тита је тамо..? за себе он говораше. И брзо, самога себе гонећи, изиђе без капе, шињела, гологлав, али не на капију, у чаршију, већ иза куће. Изи1)ох и ја за њим. На пољу свуда дубока, мртва поћ. Из чаршије, са чесме, пада вода. На студеном и мутном об зорју избио месец и једва пробијајући кроз влажне облаке осветљује целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу