Zvezda

86

3 В Е 3 Д А

око њега загушили дукан ловци качкета, сви на ногама и у живој распри. То Тартарен пресуђиваше. Мудрост Соломонова у оку Нимродовом. III Не! Не! Не! Наставак општег погледа на добру варош Тараскон. Поред страсти за ловом, у јуначкој крви Тарасконада, била је још једна: страст за романсама. Што се у овој земљи потроши романса, то је просто за чудо. Све могуке старудије сентименталне, пожутеле већ у својим стогодишњим листовима, у Тараскону су сад тек у најбољем јеку, у пуној слави. И, све могуће, све су ту. Свака породица има своју, и то се по вароши зна. Зна се, на пример, да ромапса аиотекара Безикета почиње са: Ти звездо јасна, коју призивам ; А Костекалде пушкара : Хоћеш ли поћи у колибе наше ? Или порезникова : Да ми није твог погледа, На што ми и овај свет ? И тако редом цео Тараскон. Два пут или три пут у педељи, скупе се она једни код других, и тада их певају. Најзанимљивије је то, што су то непрестапо једне и исте, и што чеотитим Тарасконцима, ма да их годипама већ певају, ни када не иада на памет да их иромене. Опе се наслеђују у породицама, с оца па сипа, и нико у то не би дарпуо : то је светиња. Нити би ико туђу позајмио. Никада не би пало на памет једноме Костекалди да пева романсу Безикетових, нити једноме Безикету да пева романсу Костекалдиних. А можете мислити да ли их зиају, после четрдееет годипа како их слушају и певају. Али пе ! сваки се држи своје, и сви су задовољии.