Zvezda

38

грома клавир ааотекаров : „Не ! .. Не !. . Не !.. " На што би госиођа Безикет још једном поновила : Смилуј се на самог се.бе Смилуј се на мене ! „Не !... Не !... Не !..." урлаше Тартарен што је боље могао, и ствар би на томе остала. Као што видите, то није било дугачко: ааи је то избачено тако лепо, тако живо, гако сатански, да језа подилажаше сву апотеку, и да је он по че тири пет пута морао поновити своје: „Не !... Не !... Ту Тартарен обрише евоје чело, насмеши се госпођама, значајно намигне људима, и у сред триумФа, наиустивши салон, одјури у клуб, да својим најобичнијим, немарним гласом каже : „Био сам ту код Безикетових , певали смо дует из Роберта Ђзвола." И најзначајаије је, што је и он у то веровао ! .. IV Они!!! Овим многоструким даровима Тартарен пмађаше да захвали за свој високи положај у варогаи. У осталом, ствар је чиста, да је тај врагаки човек умео да држи цео свет у својим рукама. У Тарасаону, војска је била уз Тартареиа. Јуначки командант Бравида, кааетан војне одеће у пензији, рекао би о њему: „То је ђида" ! а можете мислити да је командант, који их се толико наоблачио, знао шта је ђнда. Власт је била уз Тартарена. Дваред или триред већ, у пуном заседању, стари председник Лаведец рекао је говорећи о њему : „То је карактер !" Најзад народ беше уз Тартарена. Његова широка плећа његов корак, његов доброћудни изглед, изгдед трубачког коња кога хука не трза, па тај глас јунака који му долажаше Бог би знао откуд, неколико подељеннх бакарних маријаша или