Zvezda

СТР. 6

3 В Е 3 Д А

вр. 1

Пријавио сам се, да бих смео бити присутан. Госцодин Праду био је тужан, веома брижан, ипак се на лицу му могаше читати невиност и племенитост, Са мучним страхом очекивао сам браниоца оца госпођице Валентине. Ствар се сводила на ове речи: Банкар је поверио велику бобију артија од вредности господину Прадусу и тврдио је, да му их овај није вратио. Против тога тврдио је господин Праду, да му их је вратио из руке у руку у свом кабинету, али банкар Микеро порицао је ту посету. Доказа није било, госпођица Валентина била је болесна, а њено сведочанство као кћери пред судом не би важило. Расправа се већ свршила, на сву прилику биће ос.уђен господин Праду, кад се његов противник окрену публици са тријумфујућим погледом. Одмах сам познао то лице, често сам виђао, [али где ? Појмио сам, да је то врло важно питање. Уједанпут ми «пуче пред очима. Ова прилика била је на једној од оних многих тренутних фотографија, које сам ухватио из кабинета мога суседа а^са мога прозора. Е дакле, господин Микеро ипак је долазио нотарију ? Да, ту посету, коју он пориче, он је учинио и суд мора то дознати. Приђох браниоцу господина Прадуса, у две речи рекох му целу ствар и после десет минута стојао сам задуван пред судијом с једном Фотографијом. Није можно било варати се, наслањајући се једном руком на полицу од прозора, господин Праду даваше господину Микеру замотуљак хартија... ^"чо ћете погодити крај : Суд одгоди м зрећи ради упорности, јеп - „,^ и , м ^ерЈ П0 каза пете правди. Оно вече позвб . господин Праду свога заштитника на вечеру. Госпођица Валентина, још болесна, још лепша у својој оздрављеничкој бледоћи, полети преда ме. „Ви сте сачували мом оцу имање и што је више, част", рече стискајући ми руке, „ништа, зацело ништа неће вам моћи довољно доказати нашу захвалност." „Ипак моћи ће и , упадох јој у реч, „ипак!" Те овамо, те онамо, ја увукох господина Прадуса у његов кабинет. Ту му испричах тајну мојих Фотографија, моју љубав и моје наде... Да довршим : После два месеца дана госпођица Валентина и ја били смо муж и жена. цј . Жак БоФран умукну и мирним погледом посматраше своје удивљене пријатеље. — Ето вам, заврши говор, како фотографија гради бракове.... — Тренутне! допуни један од присутних. ДЕЦЕМВАРСКА НОЋ Алфред де Мисе

Кад сам био ђаче и једно вече седео сам у мирној сали, за мој сто дође и седе једно сирото дете, обучено у црнину, које је личило на ме, као да ми је рођени брат.

. Његово лице било је тужно и лепо. Према светлости моје лампе, поче он читати из моје отворене књиге. Наслони лице на моју руку и оста тако до зоре, замишљен, нежно осмејкујући се. Кад сам скоро хтео да навршим петнаесту годину^ ишао сам лагана корака кроз неку шуму, траву газећи. Под засенак једног дрвета дође и седе младић, обучен У црнину, који је личио на мене, као да ми је рођени брат. Ја га упитах за пут. Он је држао лиру у једној руци, а у другој киту дивљих ружа. Пријатељски ми се јави и у пола се окренувши, покаже ми прстом један брежуљак. Једнога дана сам у соби, у доба када се верује у љубав, седео сам и оплакивао први јад. Ватри дође и седе један странац, обучен у црнину, личио је на мене, као да ми је рођен брат. Био је тужан и забринут; једном је руком показивао на небо, а у другој држао мач. ИзгЛедао је, као да и он пати од мог јада; и он пусти један уздах само, па га нестаде као сан да мину. У доба, кад је човек весељак, једнога дана на неком рј ,чку подигао сам чашу, да напијем здравицу. Дође и седе према мени гост, обучен у црнину а личио је на мене као да ми је брат. Он збаци испод свог огртача неку хаљину од пурпура, сву у дроњцима, и са главе увенулу мирту. Његова суха рука тражила је моју, а моја чаша, додирнув његову, разби се у мојој нејакој руци. После годину дана, била је ноћ, клечао сам крај самртна одра свога оца, који је издисао. Постељи приступи једно сироче и седе крај његових ногу. Оно беше обученоЧИЧИЛЛ 1е V " " ' ' ~ -VV тп>пи11.. ..I.- — ' ла. ме, као да ми Је чуат. Очи су му биле окупане у сузама, изгледао је као анђео туге и имао је венац од трња на глави. Његова лира лежала је разлупана на поду, пурпур је имао боју крви, а мач му је био забоден у грудима. Сећам се врло добро, да сам га увек виђао у свчком тренутку свога живота и да сам увек познао ово чудно привиђење анђела или демона.

Кад сам доцније, већ уморен од патње, да бих живео или свршио, хтео да одем из Француске, нестрпљив да одем што пре, да путујем и тражим траг од наде ;

У Пизи, у подножју Апенина, у Колоњи, према Рајни. У Ници на окомку долина, У ФлорнциЈи, у старим замцима, усред Алпа ; У Ђенови, под лимуновима; у Вевеју под зеленим јабукама, у Тавру, на Атлантику, у Венецији на страшном Лиду, где долази да умренатрави једнога гроба и бледо јадранско море;

Свуда, где сам под овим пространим небом умарао очи и срце своје, којеје још крваво било одвечите ране. Свуда, где ме је хрома досада, вукући мој умор за собом^ проводила.