Zvezda

442

3 В Е 3. Д А

На степеницама које су делиле оба дворишта, доста високим за з.егове ноге, опружио би се побаучке, као да некуда хита, само да се што пре попне .... За ово де-тенце, одрасло у мојој кући, као што, у пролеће, у њој долазе на свет ласте, као што руже цвате на њеним старим зидовима, ова дворишта са зеленим гранама представљала су цео свет. Има ли шта тајанственије од његових назора о животу, од његових незнатних мисли скривених сада у велику, црну г провалију ! . . . * * * Прво вече после мога тужног повратка. У соби, изнад писаћег стола, обесио сам слику малог Рожеа, у златном и ружичастом оквиру — ружичастом, као што је и хаљина била. Ову ми је ФотограФију донео он сам; једнога дана дали су му је у руке, говорећи: „Носи то госиону ." И он је дошао, уплашено али елегантно, да ми преда овај мали картон што га је држао обема рукама с неком љупком неспретнотпћу, знајући добро да ми даје своју слику. Сад дође Силвестар, доневши ми, тек оиран и испеглан, мали овратник који сам тражио да ми донесе. „Купио сам га у Кини, рече ми, кад сам био мрнар". Прикачих овај овратник за рам од слике, заједно с једном граном белог цвећа. Слика ће, за неко време, очувати још ово анђеоско лице које је, тако младо, брзо ишчезло у великој Помрчини. Слика ће, још за неколико година, продужити онај израз у овом детињем погледу што се не да исказати. * * * Прошао је још један дан. Овога мутнога јутра, пролазећи кроз доње двориште, видео сам јадну хаљиницу од ружичастог Фланела коју су