Zvezda

443

опрали и обесили о уже да се суши. Рукави су јој били пали и љуљали се. Нлу ће, брижљиво савијену, чувати док не дође дан, када се, у далеким годинама, нико неће више сећати које је дете њу носило. Затим сам ушао код Силвестра, где видех, поређане на једној полици, тужне и скромне, познате ми играчке, његовог дрвеног коња, његову велику козу коју је толико волео и пушку којом се играо војника .... Имао је, сећам се, и један албум с обојеним птицама којих се није могао сит нагледати ; преврћући листове, показивао је врхом свога уздигнутог прста једну птицу за другом и изговарао јој име, све са неком веселом напраситошћу. Ној га је, ко зна зашто? забављао највише; лупио би од радости ножицом о земљу и узео некакав победнички израз, изговарајући : „Јој !" чим види ноја. Свака најмања и најнезнатнија ствар која на њега опомиње задаје ми сад нову тугу. * ^ & Истога дана око подне, сунчана светлост проби кроз густу јутарњу маглу и ускоро засија усред ведрога неба. Ја идем са Силвестром, обученим у црнину, кроз гробљеЈ кад пролази човек кроз ове алеје, рекао би да је април. Ево места где борави вечан санак наш мали Роже; нема још гробне плоче, већ само гомила свеже, влажне земље. Међутим, тек прекопана земља, тешка земља, страшна земља не види се испод цветног покривача: све оне ките цвећа са малог мртвачког ковчега што су тек увеле. Ту доле је занавек скривено његово мало тело, ту доле се окаменио његов невини осмејак. # * * Још један дан. Ово је прва недеља од како нема нашег Рожеа. Једна од оних леиих зимских недеља што су