Zvezda

82

а В Е з Д А

томе Србији би требало да подмири потребан број лекарских снага око 200—250 медицинара, од којих обично сврши само 60"7о. Ако се узме у рачун још, да би уз медицински Факултет ишао и фармацентски и марвено-лекарски курс, па најпосле и „Школа за примаље" (бабице), онда је неоспорно, да би фреквенција њихова била јамичпо много веЛа, него што је динас фрекненција философсног и техничког фанултета. Тако по званичним и поузданим приватним извештајима, школске године 1898/9 било је 1x2 медицинара из краљевине Србије на медицинским наукама. Кад се томе дода још број медицинара, који се уче на страни о свом трошку, а о којима се нису могли добити тачни подаци и узмемо отприлике, да их је бар још 28, онда се може с поуздањем рећи, да данас на страним медицинским факултетима уче 150 сраских синова. Међутим, Хрвати су тражили медицински факултет у Загребу кад им је број медицинара износио 95. Друго, мисли Д-р Батут, даје сасвим природно, да нам научна и Практична сарема страних, медицимких факултета не може дати све оно, што номл треба, па би баш тога ради било потребно, да се постарамо за свој сопствени Факултет, јер се тамо не обраћа никаква пажња на здравствене прилике наше земље и на особине нашега народа, колико би се то могло чинити на домаћем факултету. Сем тога, ма да су узроци болести у главноме свугде подједнаки, ипак се за то не може порећи, да у етиологији, патологији, профилакси и терапији, играју затну улогу раса, народност, начин живота и индивидуалност. Друкче разуме наредбе лекареве на пр. Бечлија, а друкче Омољац или Ужичанин и т. д. Преглед, испитивање, дозирање, дијета и цео режим болесников мора се индивидуалисати и према приликама удешавати. Даље, и болести имају своје географсне и етнографаке разлике, области и граница, па и то може бити одсудно за спрему и искуство лекарско. На страним медицинским факултетима неће увек бити довољно оних случајева болегти, које су код нас веома честе, а имаће опет много више других, које се код нас никако и не виђају. Тако на пр. прође по неколико семестара, да се на ком не мачком медицинском факултету не јави ни један случај наступне грознлце, богиња, срдобоље, шуге или које друге бзлести, која је тамо веома ретка, иа где би онда Србин меднцинар тамо нашао ирилике, да проучи нарав и ток тих болзсти, и колико би о њима знања и искуства с таког факултега у отаџбину понео ? — Па после тога ученик страног медицинског фдкултета има прилихе да научи са-